boban-gajic

Помозите својим прилогом:

Belarusian Chinese (Traditional) English French German Greek Russian

gazeta

Видео клипови

Video klipovi
УВОД
 
Реч насиље спада у веома модерне опште политичке изразе и њена масовна и општа савремена теоријска упшотреба почиње тек крајем шездесетих година упоредо са расним немирима у САД-у.
Како је свако насиње деловање силом, конкретно, директно, или индиректно њеном латентном потенцијом, као што је претња силом са интенцијом остварења интереса и циљева, односно задовољења потреба, оно се најкраће може одредити као деловање силом ради стварања такве ситуације, односно уређивања међусобних односа у друштву који воде реализацији циљева и интереса онога који врши насиље.
 
Данас је насиље посебан изазов теоријско-емпиријских истраживања научника из различитих наука и научних дисциплина и та разноврсност условљава методолошко-теоријска полазишта и посебна појмовна одређења. 
 
Насиље обухвата више посебних и појединачних појмова, по врсти (различити деликти), садржају (физичко, психичко, сексуално...), носиоцима (појединац, група, држава) и из које се могу изводити и тумачити други појмови (нпр. деликти насиља, тешки облици насиља, насиље у породици, политичко насиље...)
На основу изведених појмова формирају се посебне и појединачне дефиниције. Овде нам није намера да се упуштамо у расправу наведених нити да набрајамо још мноштво одређења насиља, јер је несумњиво да теоријски појам и дефиниција није „баласт“ истраживања, него почетни чинилац и фаза научног сазнања.
Политичко насиље је старо колико и политика. Полазећи од тога да је свако насиље примена силе и политичко насиље се као један од појавних облика укупног друштвеног насиља може најопштије одредити као директна или индиректна-латентна примена силе у сфери политике и политичког, односно, као директна или индиректна примена силе над свешћу, телом и животом, вољом или материјалним добром стварног или потенцијалног, односно претпостављеног политичког противника.
 
Као динамичка друштвена категорија политичко насиље није ништа друго до врста политичког чина, односно активности.
До скоро је уобичајена дефиниција насиља обухватала само физичко насиље, али упоредо са развојем научног сазнања о насиљу увидело се даје према садржају могуће одредити најмање две врсте насиља-физичко и психичко.
Најчешћа форма психичког, индиректног насиља је претња силом која може такође бити доживљена као насиље над психом при чему лица или ствари не морају бити повређена односно оштећена.
Психичко насиље као тип насиља који је могућ како у институционалној тако и неформалној, односно индивидуалној примени силе, присутна је и као директно насиље (нпр. тзв „испирање мозга“, мучење хемијским средствима или електроником- таласима), или као индиректно насиље у виду индоктринације пропагандом као форме насиља са циљем измене ставова па чак и ретардације духовних могућности онога над којим се врши.
Ипак, треба правити разлику између законитог и незаконитог државног насиља, односно тортуре. Појам законитог државног насиља је у вези са појмом законите санкције, а то су оне санкције које су истовремено правно допуштене са становишта унутрашњег и међународног права.
 
На самим почецима развоја држава, тортура је била основни метод владавине. Све до 19. века она је представљала општу праксу држава. Прва међународна забрана тортуре донета је у Универзалној декларацији о правима човека из 1948. године.
Институционализовано мучење политичких противника је у највећој мери прећутно одобравано насиље државе и других институција као заштитна мера владајуће класе од завера и насиља упереног против ње, и није никада било, нити може бити потпуно избачено као начин комуницирања из употребе у међуљудским односима класног друштва.
По дефиницији Организације Уједињених Нација-мучење, односно тортура јесте свакаки акт којим се намерно изазивају јак бол или патња, физички или психички, било да то чини званично лице или да се то ради на његов наговор, како би се од лица подвргнутим тим поступцима или казнама, или од трећег лица добила овлашћења или признања, како би се оно казнило за дело које је извршило или се сумња да је извршено, или, како би се оно или остала лица застрашила.
Мучење се испољава као психичко или физичко насиље истовремено. Разграничење мучења на чисто физичко или чисто психичко насиље је тешко извести пошто већина поступака злостављања изазива истовремено и психичку и физичку патњу. Али традиционална подела на психичко и физичко насиље ипак опстаје, пре свега као начин акцентирања физичке или психичке димензије мучења или пак примене одговарајућих средстава и поступака који претежу у мучењу.
 
Физичко мучење обухвата поступке злостављања којима се, пре свега, угрожава нечији физички интегритет.
Психичко или „чисто“ мучење се примењује све више, а посебно од почетка седамдесетих година, због добијања све поузданијих резултата и неостављања трагова на жртви, бар не оних видљивих који би могли послужити као докази.
 
Психичко мучење се најчешће примењује као метод за добијање информација од мученог, а ретко као санкција и начин деградирања.
Када покушавамо да дефинишемо психичку тортуру појављују нам се два суштинска питања: шта је психолошки бол, за разлику од физичког бола и која је мера бола и патње која представља психолошко мучење?
  
 
 
 Методе психичке тортуре
 
Када говоримо о психичкој тортури мислимо на низ поступака који укључују:
 
•Изолацију – потпуну самицу( без икаквог контакта са људима) или полу'-самицу( контакт са испитивачима, чуварима и другим особљем повезаним са надзором осуђеника)
•Психолошка дебилитација- настаје као ефекат ускраћивања хране, воде, одеће или сна; поремећај сна, продужено стајање на ногама, клечање или чучање, присилно физичко исцрпљивање, излагање темпетатурама које воде у дрхтање или хипотермију.
•Просторна дезоријентација- заточеништво у малим просторијама; мали, затамњени или нефункционални прозори.
•Временска дезоријентација: ускраћивање дневног светла, ноћно време за рекреацију, хаотични распоред оброка, туширања и других регуларних активности.
•Чулна дезоријентација: употреба „магичних соба“ – постојање просторија и услова који стварају лажне перцепције наркозе, хипнозе или отказивања чула
•Лишавање чула- коришћење покривача преко главе, повеза преко очију,  маски, мрака, ушних слушалица које укидају чуло слуха, носне маске (најчешће са одређеним мирисима), рукавице, прекривачи за руке, читави резервоари или јединице за ускраћивање чула.
•Напад на чула или претерана стимулација-коришћење јарке или стробоскопске светлости, јака бука (или музика), викање или коришћење опреме за јавне радове на блиској удаљености.
•Изазвано очајање- ненајављено хапшење, задржавање на неоређени период; непредвидљиво кажњавање или награђивање; храњење на силу; усађивање осећаја кривице, напуштености или „ наметнуте беспомоћности“.
•Претње: себи или другима, претње смрћу, психичко мучење, лажна погубљења, присилно присуство мучењима ( визуелно или аудитивно).
•Дивљачки третман: присиљавање жртве на ниво нижи од људског, попут дивљих животиња; присилна нагост, укидање личне хигијене, наметнута интеракција са животињским штеточинама (пацови, црви и сл.), контакт са крвљу или изметом, разна зверства или инцест.
•Сексуална понижења: присиљавање жртве да присуствује или сама изводи мастурбацију и копулацију или друге облике сексуалних понашања.
•Десакрација жртве: присиљавање жртве да присуствује или учествује у кршењу разних религиозних обреда ( светогрђе, инцест, сатанизам)
•Фармаколошка манипулација: нетарапеутска употреба плацебо лекова или правих медикамената
Веома често, психичка тортура је систематска употреба свих наведених метода. Неки од наведених поступака свакако су тортура физичке природе али крајњи ефекат њихове употребе ствара трајне психичке последице.
 
 
 Психичка тортура кроз историју човечанства
 
Описане методе психичке тортуре користе се широм света већ више од пола века. Ипак, историја показује да су неке методе, физичке у својој примени али психичке по ефекту који изазивају, у употреби још од античких времена на овамо. 
 
У двадестом веку, наиме, поново су враћене у употребу методе психичког и физичког мучења које су коришћене вековима уназад и то пре свега над политичким затвореницима! Свако физичко насиље над телом жртве има за циљ да се изазивањем понижења и губитком људског достојанства доведе до психичке тортуре и ментални слом жртве. Ипак, у античко доба, нису сви људи смели да буду мучени: робови су најчешће били жртве тортуре, док су слободни грађани само изузетно били подвргавани методама мучења. Ово је посебно важило за стару Грчку док су Римљани увели и дозволу за тортуру хришћана који су тако без обзира на класно пореклло могли бити мучени.
 
У Средњем веку, тортура је практично систематизована, прецизирана као регуларни ток „доказивања кривице“  или крунски доказ (регина пробатионем). У дванаестом, тринаестом и четрнаестом веку, употреба тортуре била је легализована, уведена у редовне законске токове и масовно коришћена, посебно од злогласне Инквизиције, изразито у Шпанији. Признања стечена мучењем коришћена су на судовима, а као још једна новина појављује се „државни“ мучитељ који се за то занимање школује и обучава по станданим процедурама за мучење. 
 
У наредним вековима „ просветљења“ ова пракса је запостављена али није у потпуности напуштена! Наиме, ове  језиве „законске“ процедуре доказивања кривице и извлачења признања путем мучења, настављене су у новим колонијама, ван Европе. Ни у двадесетом веку човечанство се није отргло од употребе и чак усавршавања разних психичких и окрутних физичких метода тортуре: стаљинистички гулази и ужас Холокауста су најизраженији примери људског зверства у политичке сврхе. Та поразна пракса, наводно напуштена после Другог светског рата и бројних конвенција о људским правима, масовно се вратила у другој половини двадесетог века. У САД, полиција је имала широка овлашћења да осумњичене подвргава разним методама мучења, а такође у Јужној Америци, затим у разним источним и афричким диктаторским режимима и земљама Источног блока (под утицајем СССР), употреба разних метода тортуре политичких затвореника вратила се у редовну употребу. 
 
Ипак, сматра се да су методе тортуре у двадесетом веку доживеле револуционарно „усавршавање“ у стаљинистичом периоду СССР. Наиме, тоталитарни режими као новину уводе методу „испирања мозга“ тј. масовне индоктринације људи наметнутим новим идеологијама. Уводе се агенције и службе Националне сигурности, тј. политичка полиција са новим, усавршеним методама испитивања пре свега психичког насиља над жртвом. Ова метода поникла је у нацистичкој Немачкој, али њен крај није наступио завршетком Другог светског рата. Коминистичка Кина, у двадесетом веку наставља развитак психичких метода мучења у политичке сврхе. Управо метода „испирања мозга“ и после тога развој других психичких метода тортуре су једина иновација двадесетог века, поред употребе електро-шокова и струје у мучењу. 
 
Све „старе“ и опробане методе од античког доба до данас, нису као што очекујемо нестале из праксе мучења, већ су само усавршене и развијене, уз додатак психичке тортуре као посебне гране мучења. 
Сваки метод коришћен у двадесетом веку има своје корене у прошлости а изненађујућа је и чињеница да поновно практиковање тортуре, психичке и физичке у двадесетом веку није карактеристично само за нецивилизоване, примитивне и неразвијене земље, већ пре свега и за  напредне, цивилизоване земље попут САД, Велике Британије и Француске.
 
Сем развијања психичке тортуре и увођења елетро-шокова, појављује се и геноцидна тортура, почевши од турског масакра јерменског становништва у два наврата, 1915. и 1917. Тортура над великим бројем људи, само на основу етничке припадности вршена је бестијалним методама, које су имале за циљ етничко чишћење и прогон читавог народа. Део јерменског становништва који је подвргнут тортури трпео је генитално сакаћење, вађење очију, чупање ноктију, лишавање сна, воде и хране и наравно пребијања сваке врсте и интензитета. На овај начин извршен је огроман психички притисак на остатак народа са циљем њиховог својевољног исељавања како би избегли разне тортуре. Геноцидна тортура у политичке сврхе, са огромним степеном психичке тортуре поновила се у нацистичкој Немачкој. 
 
Ипак, тачка преокрета, што се тиче метода тортуре крајем двадесетог а почетком 21.века јесте развитак и усавршавање психичке тортуре. Иако је још у Средњем веку, Инквизиција допринела да методе тортуре постану „уметност“ и „наука“, савремено доба је у службу психичке тортуре ставило и науку и технику. 
Бољшевички режим у Русији, за време СССР, први је направио прекретницу увођењем попсебног вида психичке тортуре путем „испирања мозга“ жртве. Не само то, већ су сви опоненти револуције и њене идеологије проглашавани „ нервно растројеним“ особама и као такви су осуђивани на боравак у институцијама за ментално оболеле. Тамо су пре свега писци,  интелектуалци и уметници сламани и психички мучени деценијама, чак и после Стаљинове смрти. Најчешће методе  коришћене су заједно: константно испитивање и лишавање сна, претње упућене породици жртве, ускраћивање светлости, преслана храна и ускраћивање воде. Након сламања личности и достојанства следиле би методе испирања мозга, где је жртва морала да призна непостојећу кривицу и да се „морално“ рехабилитује по политичком програму режима. У првим фазама „црвеног терора“ у СССР, примењиване су како физичке тако и психичке методе тортуре, да би касније КГБ прешла на много „префињеније“ методе пре свега у виду психијатријских и фармаколошких метода. 
 
 
 
 Зачеци и развој психичке тортуре
 
Управо у бившој СССР налазимо зачетке праве психичке тортуре. Дисиденти су означавани као шизофреничари и били су смештани у специјалне установе под надзором КГБ лекара. У строгом притвору, политички осуђеници подвргавани су тортури без физичког насиља: строга изолација и сензорна депривација уз упоребу психо-активних супстанци комбинована је са боравком политичких осуђеника у окружењу правих менталних болесника или криминално-менталних осуђеника. „Испирање мозга“ вршено је још и уз додатак фармаколошких средстава и дрога. 
 
Овакву праксу, преузео је црвени режим у Кини, који је од почетка давао предност психичкој тортури у „педагошке сврхе“ преваспитања становништва. Кинези су у тој мери усавршили совјетски модел да је та нова „наука“ тортуре путем испирања или „прања“ мозга постала сан свих диктатора и тоталитарних режима. 
На измаку Маоизма, блага форма психичке тортуре је коришћена на веома софистициран начин: политички осуђеници су подвргнути строгој изолацији у окружењу већ ресоцијализованих тј. „освешћених“ осуђеника. Тортура није била убрзана нити је узроковала било какав физички бол. Ако би прање мозга омануло, примењивала се ре-едукација кроз рад. 
 
“Реформа мисли“ или хсиао-тсу имала је за циљ да политички осуђеник огласи јавно своју кривицу и да се одрекне погрешних ставова. Иако се чини да је ово веома блага форма психичке тортуре кроз испирање мозга, методе хсиао-тсу су биле толико репетитивне, церемонијалне и упорне у самокритичности, да су практично прелазиле у психичку интоксикацију. Кинески комунисти су тај префињени модел психичке тортуре обликовали крадући од Конфучијанистичке философије живота, коју су прилагодили својој сврси: императивни захтев за искреношћу „покајања“ жртве тј. субјекта ре-едукације; самокритичност субјекта и рођење „прочишћеног“ ре-едукованог субјекта . 
 
Успостављена хармонија након „самопрочишћења“ и „духовног“ чишћења није била оригинални концепт по Конфучију, већ је успостављан посебан однос између жртве са наученим Павловљевим рефлексима и комунистичке идеологије. 
 
Мало касније, ове методе, уз додатак физичког мучења, коришћене су на америчким војницима у ратовима у Вијетнаму, Кореји и Камбоџи. 
 
Психичка тортура добија још једно име у 20.веку-тзв. „бела“ тортура, насупрот физичке тј. „црне“ тортуре. Ипак, свака физичка тортура оставља и психичке ожиљке и последице поред физичких повреда и бола, док психичка тортура не обухвата физички бол и повреде, али чини трајну штету људској психи или посредно чини да индивидуа почини само-повређивање или ауто-деструкцију укључујући и чин самоубиства. 
Најчешће методе психичке тортуре употребљаване у пракси диљем света од краја Другог светског рата до данас укључују: изолацију, сензорну депривацију, непрекидна испитивања, вербалне претње, обнаживање жртве пред мучитељима, претње агресивним животињама, присилно посматрање мучења других жртви, присилна конзумација сопственог урина или фецеса и крунски метод „испирања мозга“.
 
„Прање мозга“ у ери совјетског стаљинизма подразумева да жртва, тј. политички осуђеник изгуби свој идентитет, да сумња у себе, да пружи „право“ покајање и да тако постане једна „мртва душа“. 
Кинески, маоистички модел више је циљао да индивидуа постане ре-едукована личност, спремна на потпуну послушност и дисциплину, након реформе мисли и ставова. 
 
Оно што разликује кинески модел психичке тортуре тј. испирања мозга јесте опаснији приступ који се радије може назвати „променом ума“ него испирањем мозга. Стаљинов модел би више представљао „испирање мозга“ јер је укључивао ритуална понављања доктрина и метода за „зомбирање“ индивидуе, док је кинески модел психичке тортуре успевао да заиста промени психу подвргнуте индивидуе, да је заиста трансформише и преобликује. 
 
По кинеском моделу, жртва је морала да доживи симболичку смрт, да се одрекне претходног живота и исповеди све „грехе“, да призна грехе и да се критички осврне на читав свој живот, након чега би таква индивидуа „васкрсла“ као нова особа или била „поново рођена“. 
 
У условима политичких затвора, психичка тортура је спровођена уз помоћ затвореника који су већ ре-едуковани тако да би жртва била окружена обученим затвореницима који су спроводили вербално насиље и константну индоктринацију комунистичком идеологијом. Они који нису утонули у нову стварност ризиковали су да доживе ментални слом услед интензитета индоктринације. 
 
У новије време у САД технике „групне психотерапије“ у затворима скривале су „терапију напада“ на психу жртве коју је требало „исправити“ тј. „излечити“ и ове методе веома верно подесећају на кинсеке методе испирања мозга. 
 
Главни принципи „испирањеа мозга“ у било којој форми су следећи: 
1. Освајање жртвине личности и сламање жртве, тако да се жртва стави у положај детета које одрасли преваспитавају
2. Принуђивање жртве да прихвати комплекс кривице
3. Жртвина издаја сопствене личности
4. Преломна тачка у којој жртва почиње да се плаши само-уништења
5. Привидно смањење узнемиравања жртве тј. лабављење психичког притиска 
6. Извлачење признања којим жртва криви себе
7. Каналисање жртвине кривице
8. Обешчашћење жртве којој се показује да она није то што мисли
9. Помирење жртве са овом ситуацијом
10. Коначно признање
11. Поновно рођење жртве и тотална идентификација са агресором
12. Ослобађање „ре-едуковане“ жртве  ( 12 корака прања мозга по Лифтону, 1989)
 
Уколико би жртва исувише предано и глатко прихватала „реформу мисли“ била би накнадно подвргнута „тестовима истинитости“ јер су такви били „сумњиви“.
Психичка тортура у овој форми менталног насиља представља највиши и најопаснији ниво тортуре јер она може изазвати потпуну и трајну поремећеност ума тј. лудило изазвано: збуњеношћу, срамом, осећањем беспомоћности и психичког бола.
 
 
 Савремено доба и развој психичке тортуре
 
Након укидања већине тоталитарних режима у свету са правом бисмо сматрали да су седамдесете или осамдесете године 20. века донеле напредак у смислу укидања сваке врсте мучења људских бића , како физичким методама тако и псиохичким. 
 
Иако су доношене многе декларације, конвенције и оснивана међународна тела при Уједињеним Нацијама, сви облици физичке тортуре су се вратили у упоребу али су допуњени и новим техникама психичке тортуре, а посебно оба као вид политичког насиља. 
 
Чак и напредне западне државе „ухваћене“ су црвених руку у моногобројним случајевима разнолике тортуре политичких затвореника.  Управо државе „развијених демократија“ наставиле су да у 20.веку траже „невидљиве“ методе мучења тј. тортуре. Истраживања у овом правцу су финансирана од стране држава са огромним буџетима који броје билионе долара годишње за развој тзв. „ ноу тач“ или психичке тортуре – без додира. 
 
У САД је 1997. године објављен је тајни приручник ЦИА, под називом КУБАРК, који је садржао детаљно описане успешне и неуспешне методе психичке тортуре. Приручник је садржао преглед модерне психологије у служби тортуре у периоду од 1950. до 1961. 
 
Слично општим местима у психичкој тортури широм света, овај приручник је отишао корак даље и описује следеће технике:
 
•Монополизација пажње-изолација жртве у притвору (самица) и искључивање сензорних осећаја повезаних за околину што ствара осећај нервозе и подстиче жртву да се посвети својим мислима, себи,  уместо спољњем свету од ког је одсечен
 
•Увођење исцрпљивања жртве- без физичке тортуре ( непријатни положаји, дуго стајање, неудобне столице итд.). Ствара се утисак да узрок бола или патње није испитивач него сама жртва!
 
•Неговање нервозе и очаја- одсецање жртве од нормалних рутина у стварном свету и подвргавање сасвим новин , необичним и неустаљеним рутинама у притвору. Стално се мењају времена за спавање, исхрану, хигијену, испитивање- тако да жртва постане дезоријентисана, беспомоћна, уплашена.
 
•Смењивање награда и казни–без реалног основа и контра логици: жртва се награђује сном и храном када не сарађује, а кажњава за покушај сарадње. Испитивачи играју улоге „доброг и лошег полицајца“ како би се жртва сломила. Жртва није ускраћена за храну, сан или остале потребе, али се оне пружају без икаквог реда или правила што ствара још већу несигурност код жртве уместо тоталне депривације која може изазвати бунт и отпор тортури.
 
•Показивање надмоћности испитивача- испитивач поседује разне податке о жртви којима манипулише не би ли дошао до нових сазнања, приликом чега испитивач „глуми“ да је у поседу свих жртвиних тајни.
 
•Показивање свемогућности испитивача- испитивач жртви показује себе као супер-моћног родитеља који одређује све: време одмора, сна, врсту и количину хране, да ли ће жртва бити кажњена или награђена за одређену врсту понашања итд. 
 
Исти приручник ЦИА, КУБАРК, додаје још 4 мере за појачавање психичке тортуре:
 
•Временска дезоријентација- уништава се хронолошки сат жртве, губи се смисао и појам времена: жртва се испитује сатима, затим се пусти да одспава пар минута па се враћа на испитивање као да је спавала 8 сати, што жртва и треба да поверује. Померају се сатови, оброци се служе један за другим- жртви треба помешати дан и ноћ, трајном манипулацијом радњи и разбијањем устаљених временских шема.
 
•Дезоријентација чула- вештачки се у „магичним собама“ стварају ненормална чулна искуства: жртви се каже да ће јој дланови горети од врућине, а у питању су скривени грејачи у просторији, или се каже да ће цигарета попримити горак укус, а у ствари цигарета јесте натопљена горком материјом; испитивачи понаваљају исто питање као ехо и сл.
 
•Претње- хладне, срачунате претње упућене жртви о томе како ће бити мучена тј. кажњена изазивају веће последице по психу него физичка тортура која би била извршена.
 
•Фармаколошке манипулације- дрогирана жртва лакше ће „олакшати“ свој терет кривице ако је под дејством лекова тј. психоактивних супстанци које изазтивају халуцинације, омамљеност и сл.
 
Овај приручник је „посејан“ широм света за употребу у полицијама разних држава од Азије и Латинске Америке до Централне Америке, све до 1980. 
 
Од 1983. ЦИА уводи нови приручник, готово идентичан КУБАРК-у, у коме су само „ублажено“ описане исте технике психичке тортуре од раније. 
 
Од 11.септембра 2001, у САД се уводе посебне мере против тероризма, уз оснивање заробљеничког кампа Гватанамо у поморској бази САД-а на Куби. Само годину дана од довођења првих заробљеника, тј. чланова Ал Каиде и Талибана, упутство за испитивање је добило допуну са новим мерама које „нису ограничавале“ сламање отпора затвореника:
 
•Да се дозволи викање на затвореника, али не у толикој мери да се причини физички бол или оштећење слуха
•Технике обмане и преваре затвореника (лажне информације, лажно представљање испитивача и сл.)
•Коришћење стресних положаја затвореника ( рецимо стајање у месту од по 4 сата трајања)
•Употреба лажних или фалсификованих докуманата приликом испитивања
•Употреба самице на 30 дана или више са изузетком посета ради  медицинске неге
•Испитивање затвореника у неуобичајеним просторијама и местима
•Депривација тј. ускраћивање светлости и аудитивних стимуланаса
•Постављање прекривача на главу затвореника током транспорта или испитивања али „без гушења или спречавања дотока ваздуха“
•Употреба испитивања у трајању од 24 сата
•Уклањање свих предмета и средстава удобности, укључујући одузимање религиозних предмета
•Смењивање осећаја хладноће и топлоте код затвореника
•Уклањање одеће 
•Наметнуте радње као рецимо бријање свих длака са лица
•Употреба разних фобија затвореника за стварање појачаног страха (коришћење фобија од паса, паукова, пацова итд) да се појача стрес
• Излагање затвореника екстремним временским приликама или дејству воде
•Употреба мокрих пешкира или капања воде да би се изазвао осећај дављења или гушења
•Употреба физичких контаката на затворенику као што су гурање, грабљење, убадање палцем у груди и сл.
 
2002. године, тачније 2.децембра, Доналд Рамсфилд, тадашњи државни секретар, одобрио је све наведене мере за поступање са затвореницима у кампу Гватанамо. Због разних извештаја у оквиру саме војске и служби за контролу рада војске, Рамсфилд „повлачи“ овај акт одобравања описаних техника психичке тортуре, да би после само 6 месеци био одобрен приручник за испитивање који је укључио 30 техника за психичку тортуру, а које обухватају следеће технике:
 
1.Директност: постављати директна питања
2.Давање или одузимање привилегија изузев оних гарантованих Женевском конвенцијом
3.Емоционална љубав : играње на карту љубави коју затвореник има за одређене појединце или групе
4.Емоционална мржња: играње на карту мржње коју затвореник гаји према појединцима или групама
5.Јако подизање страха: значајно и интензивно појачавање страхова код затвореника
6.Благо подизање страха: умерено подизање страха
7.Смањење страха: изазивање осећаја сигурности и одсуства претњи
8.Понос и его: спуштање и умањење
9.Понос и его: подизање и изазивање
10.Безвредност. подстицање осећања безвредности
11.Ми знамо све: уверавање затвореника да испитивач зна све одговоре
12.Успостављање идентитета: испитивач глуми да је затвореника помешао са неким другим
13.Принцип понављања: понављање истог питања након одређене временске дистанце поново и поново
14.Фајлови и досијеа: убеђивање затвореника да његов досије није тачан и није сређен
15.Добар-лош полицајац: приступ тима испитивача са пријатељски и непријатељски располженим испитивачима
16.Рафална паљба: постављање огромног броја питања без могућности одговора 
17.Тишина: зурење у затвореника без речи ради стварања осећаја непријатности
18.Промена сценографије: на боље премештајем у пријатније просторије
19.Промена сценографије: на горе, одвођење у лошије просторије
20.Покривање главе затвореника: током испитивања или другачије
21.Благи физички контакти: бодење прстом, грабљење и сл.
22.Манипулација храном: промена режима исхране али без ускраћивања хране или воде
23.Манипулација окружењем: стварање умерене нелагодности променом температуре или увођењем непријатних мириса
24.Подешавање сна: промена времена одређеног за сан и одмор али не и укидање сна
25.Лажна застава: убеђивање затвореника да испитивач долази из неке друге државе
26.Претња премештањем: претња премештањем у неку трећу земљу где затвореник може доживети физичку тортуру или окрутну смрт
27.Изолација: одвајање затвореника од сваког контакта са другима
28.Продужена испитивања: по 20 сати у једном дану у дужем континуитету за испитивања
29.Присилно „дотеривање“: бријање или шишање затвореника на начин противан њиховом обичају или жељи
30.Продужено стајање: стајање у ставу мирно по 4 сата у оквиру једног дана испитивања
31.Депривација сна: ускраћивање сна тако да узастопно 4 дана затвораник спава само по неколико сати у току 24 сата
32.Физички тренинг: исцрпљујући физички напор од по 15 минута у оквиру два сата, по два пута у току дана
33.Шамар у лице или у стомак: мера изазивања шока , два шамара по једној примени, а две примене по испитивању
34.Уклањање одеће: стварање осећаја беспомоћности и зависности, али у временским условима који неће угрозити здравље затвореника
35.Увећање нервозе употребом аверзија: нпр.  присуство пса без акције према затворенику
 
24. априла 2004, свет су преплавиле слике мучења у Абу Граибу (Ирак) где је особље САД-а у „рату против тероризма“ употребило психичку тортуру и елементе физичке тортуре које су укључивале и сексуално понижавање.
 
Билиони долара које је ЦИА добијала годишње од 1960. до данас улагани су управо у испитивање ефеката психичке тортуре тј. „ноу тач“ тортуре ( Мек Кој, 2006). 
 
Након пуно лутања, експеримената и странпутица, најефективније методе психичке тортуре управо су биле на дохват руке ЦИА – у савременој психологији! Експерименти диљем САД на разним универзитетима доказали су да је депривација чула ( ускраћивње светлости, звука и сл) најкраћи пут у психозу и то у року од 48 сати. У експерименту на Мек Гил универзитету, студенти су носили маске, слушалице, рукавице итд, чиме су њихова чула била угушена и у року од 48 сати они су имали халуцинације, а затим и нервни слом. 
 
Што се тиче бола, најефективнији је бол који жртве задају саме себи под присилом рецимо стајања у месту или неког дуготрајног непријатног положаја. Приликом стајања на први поглед нема повреда ни физичке тортуре али све течности из тела се спуштају у доње екстрмитете који отичу, праве се лезије, лезије пуцају, отварају се ране, страдају бубрези. Ипак, овај бол жртва причињава сама себи, јер може да седне оног момента када изабере „сарадњу“.
 
Најсавршенији модел психичке тортуре је допуне постојеће ЦИА праксе и то за потребе испитивања у кампу Гватанамо, 2003 године, под генералом Милером. Они су направили модел троструког напада на људску психу: на сензорне рецепторе, примена самозадатог бола, културна осетљивост и употреба индивидуалних страхова и фобија. 2004. у Акту о третману затвореника у САД, ове мере нису обухваћене као тортура.
 
 
 Мерење менталног бола и патње
 
Истамбулски протокол“ детаљно приказује, расправља и анализира ефекте и физичке и психичке тортуре. Овај документ носи пуно име: Приручник о истраживању и документовању тортуре и других окрутних, нехуманих и понижавајућих поступака или кажњавања. Само име јасно декларише линије и границе тортуре. Протокол јасно сугерише да за тортуру није потребно да се виде физички трагови.
 
Тортура није питање физичке природе и психичка тортура без сумње оставља трагове и ожиљке. „Величина“ или одсуство ожиљака тортуре не условљава обим трауме или последица по ментално здравље жртве. Напротив, најгори ожиљци остају у уму жртве сматра професор Јакобсон, шведски експерт за тортуру.
Зато се данас посебно проучавају ефекти психичке тортуре као и степен бола и патње коју могу нанети индивидуи. Психолошки ефекти менталне тортуре су следећи:
 
•Поновно доживљавање трауме (сећања, ноћне море, стресне реакције, неповерење чак и према породици, параноја)
•Избегавање свега што подсећа на било који део тортуре тј. емоционално отупљивање
•Хипер-осетљивост: иритабилност, потешкоће у спавању, хипер-активност, стална нервоза, немогућност концентрације
•Депресивни сипмтоми, деперсонализација, атипична понашања, осећаји одвојени од тела итд.
 
Чак и када је у питању брутална физичка тортура како се прецизно може утврдити степен бола коју жртва осећа: да ли је бол благ, умерен, значајан, суров, интензиван, екстреман, неподношљив? Листа би могла бити никад завршена. Да ли је жртва мушкарац, жена, дете, здрава или болесна, религиозна, образована?
 
Објективна процена ефеката психичке тортуре је још сложеније питање. Бајбијев меморандум из 2002. покушава да дефинише доказе психичке тортуре као штетне последице по ментално здравље које се очитују као „дуготрајне“ након тортуре и које трају месецима или годинама. Синдром пост-трауматског стреса (ПТСД), може се установити код мнооштва жртви психичке тортуре, као веома штетна ментална последица која дуго траје.Оптимални услови за доказивање овог синдрома ретко су могући, јер се ПТСД управо дешава док су жртве у притвору. Након ослобађања, жртве често „бришу“ сва сећања на трауматична искуства и потребно је неколико година терапије да се жртва „отвори“ и присети се детаљно детаља тортуре. Понекада сама суровост психичке тортуре онемогућава да жртва упамти конкретне поступке и методе наношења психичког бола.
Сасвим је сигурно да су уопштено ово најчешће методе психичке тортуре: ускраћивање сна, самица, страх и понижавање, груба сексуална или културна понижавања, употреба фобија и претњи за изазивање страха од смрти или од повреда, обнаживање жртве, ускраћивање светлости, примена хладноће итд. 
 
Разноврсност „ноу тач“ метода је свакако питање перфидног развоја и „усавршавања“ психичке тортуре. Ипак и последице тј. ефекти психиче тортуре су детектовани као: параноидна нервоза- стално присутна или понављајућа у одређеним ситуацијама; прогањајући снови; промене расположења; самоубилачке намере и поремећено поверење у све око себе. Поред поремећаја чула и осећаја, поремећаја личности, крајњи ефекат психичке тортуре јесте и тотални распад личности ( УН извештај професора Петера Кооијиманса).
  
Закључак
Психичка тортура – време садашње и могући правци развоја
 
Психичка тортура је веома реално питање наше садашњости. Не би требало умањивати њену заступљеност у данашњем свету, нити постављати предуслов физичке патње као главни узрок ментално штетних последица тортуре уопште. Патња не мора бити нимало физичке природе да би била стварна а ментална патња ствара најгоре ожиљке на људској души тј. на човеково ментално здравље. Последице физичке тортуре могу се залечити, оперисати, отклонити у потпуности, али последице психичке тортуре сасвим сигурно остају заувек присутне код жртве. Понекада, жртва не доживи опоравак, већ сасвим супротно доживи тотални распад личности или пак самоубилачке пориве, који су последица психичке тортуре доведе до краја- сопствене смрти. 
 
Виђено очима многобројних стручњака, савремене науке и јавног мњења природа и правац ширења психичке тортуре у сталној су промени и мутацији. Психичка тортура више није само скуп одређаних метода које се сепаратно примењују на појединцима или групама. Псхичка тортура савим сигурно и полако постаје читав систем међусобно повезаних поступака који наизглед не представљају значајан и страшан притисак на људску психу. 
 
Наиме, методе психичке тортуре постају све „мекше“ гледано сепаратно, свака за себе. Нова димензија психичке тортуре обухвата систем пуно поступака који се једва могу назвати штетним или који су „потенцијално“ понижавајући. Ипак, скуп таквих поступака који су „ситни“ ако не траје 24 сата, већ 24 дана или најчешће 24 месеца – изазваће кумулативни ефекат психичке тортуре далеко разорнији од агресивних метода ментаног мучења. 
 
Те „нове“ и „ мекане“ технике психичке тортуре укључују:
 
•Константно „зачикавање“ жртве
•Вербалне нападе
•Сталне ситне непријатности
•Вређање части неког члана жртвине породице
•Пљување у храну жртве
•Стална и ситна понижења везана за порекло или културу жртве
•Стална ситна  узнемиравања жртве
•Поновљена исцрпљивања жртве намерним испадима
•Вештачко светло укључено 24 сата дневно
•Ускраћивање сваке приватности жртви
•Вербалне претње о будућим мучењима
•Понављано узнемиравање жртве, ситно по природи али увећано по учесталости 
 
Листа је недовршена али јасно индицира на суштину будућих техника психичке тортуре- постепено кување жабе у дужем временском оквиру до момента тоталног распада личности. Многе од ових „меканих“ метода се не могу квалификовати као псхичка тортура гледане засебно, али ако се те „ситне“ методе групишу и акумулирају у дужем току времена- ефекат је разорнији од деловања комбинованог физичког и психичког мучења заједно. 
Често се релативизира и минимизује ефекат кумулативних „меканих“ метода психичке тортуре јер жртве објективно добијају храну и пиће, имају медицинску негу и пристојан смештај. При том се занемарује психичко окружење жртве и ефекат кумулативних метода психичке тортуре.
 
Мучење или тортура може бити и само један акт, али и група поступака који сам за себе сваки делује безазлено. Узевши у обзир временски оквир, понављање поступака, разноликост и грубост поступака, психичка тортура треба да се посматра као целина. 
 
Легалност употребе „кумулативних“ и „ситних“ метода психичке тортуре још увек су под лупом јавности и опште расправе у свету. Међутим, „развитак“ и „медернизација“ психичке тортуре, првенствено за сврхе политичког насиља, у корак прати развитак модерне науке, пре свега психологије. Савремена психичка тортура предаторски користи научна открића на  пољу психологије за све перфиднију и скривенију тактику примене, док законске регулативе за супресију савремене психичке тортуре касне. 
 
Спорадични скандали у свету путем којих почињу јавне расправе и иницијативе о сузбијању психичке тортуре само су врх леденог брега и случајни „изливи“ информација о заступљености и „новим“ методама псхичке тортуре. 
 
У тренутку док о овом питању дискутујемо на основу последњих сазнања попут кампа Гватанамо, с правом се можемо бринути докле је већ „узнапредовала“ и без нашег знања стигла савремена психичка тортура?
 
 
Библиографија
 
Reyes, H. “The worst scars are in the mind: psychological torture”, Volume 89, Number 867, September 2007,InternationalReview of the Red Cross,
http://www.icrc.org/eng/resources/documents/article/review/review-867-p591.htm
 
Ojeda, E. Almerindo.” What is psychological torture?”,  www.humanrights.ucdavis.edu/resources/.../ojeda.pdf
 
The Center for victims of torture, “Effects of Psychological Torture“, www.CVT.org, October 2012
 
Mc Coy, Peter. University of Wisconsin, Interview transcript, www.democracynow.org/2006/2/17/professor_mccoy_exposes_the_history_of
Cesereanu, Ruxandra. “An Overview of Political Torture in the Twentieth Century”, JSRI No.14, summer 2006,  www. jsri.ro/ojs/index.php/jsri/article/download/.../362
 
Sweeney, H. Michael. “Twenty-Five Ways To Suppress Truth: The Rules of Disinformation”, 2001, www.exitsupportnetwork.com/artcls/mindctrl/disinfo
 
Garsija.S, Gonzales R. Hoze, “Mao Cedung- Život u slikama”, 2008, IPS Media, Beograd
 
Adamović, Vladimir. “Psihobiografija Adolfa Hitlera”, 1998, Svetlost knjiga, Beograd
 
Pollack, Norman. “Surveillance, Cyberspying and the Fig Leaf of Democracy”, Weekend Edition May 23-25, 2014, www.counterpunch.org
 
 “How Mind Manipulation is Used For Influence and Control”, anonymous, www.exitsupportnetwork.com/artcls/mindctrl/mm_used.htm
 
“Brainwashing and mind control techniques”, anonymous, www.phinnweb.org/neuro/brainwash
“Državno nasilje”, www.rebelmouse.anarhija.org
 
Noble, Graham. “Political Correctness: a Mind Control Tactic of the Unhinged Left” www.guardianlv.com/2013/08/political-correctness-a-mind-control-tactic-of-the-unhinged-left
 
 Kirkland, Nicholas. “The Silent Massacre”,www.educate-yourself.org/mc/kirklandsilventmasaccre1part14mar09
 
Jaranson, M.James et J. Quiroga, “Politically-motivated torture and its survivors”, 
www. humanrights.ucdavis.edu/resources/.../ojeda.pdf
 
Welsh, Cheryl. “CIA “no touch” torture makes sense out of mind control allegations”,
January 2008, www.mindjustice.org
 
“Control of the Mind”, article, www.insightcourse.net/lessons/14b_mind_control
 
Suthpen, Dick. “The battle for your mind”, www.cs.cmu.edu/~dst/Secrets/TR/sutphen.html
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Продајни кутак

knjiga-osina-celija