boban-gajic

Помозите својим прилогом:

Belarusian Chinese (Traditional) English French German Greek Russian

gazeta

Видео клипови

Video klipovi

Постаните ФРОНТОВАЦ-кликните ОВДЕ

Ова несвакидашња биографија забележена је у личном разговору са Бобаном Гајићем , а за сврху предговора његовог романа „Свети циљеви за које борим“. Роман је настао док је боравио у Нишком војном затвору, као оснивач и вођа Ослободилачке Српске Армије, познатије као ОСА. Сви ми који смо слушали о тим годинама владавине зла и пропасти Србије, саставили смо ту животну причу која ће многима звучати невероватно. Ипак они који ће осим ове биографије прочитати и цели роман „Свети циљеви за које се борим“ схватиће зашто та борба за Бобана Гајића траје целог живота, па и данас, 2014. године, јер Србија и даље није победила своје душмане. Свака овде изречена реч није никаква романсирана биографија ни производ маште аутора: на овом истом сајту пронађите и стотине фотографија, новинских чланака и видео снимака који сведоче о Бобану Гајићу и о његовој борби за слободну и нормалну Србију.
                                                   
БИОГРАФИЈА (Увод у роман „Свети циљеви за које се борим“)

У Србији постоји један опробан метод којим политичари, свесни своје безвредности, гурају у заборав праве хероје. Не све, јер чиме би се онда властодршци дичили, коме би онда ти слабићи наздрављали улагујући се народу?!
    Да би неко у Србији био херој, тај мора да не буде међу живима, да не би својим угледом сметао кукавицама на власти. И поред тога, у Србији је много живих хероја, а у нашем времену, сигурно је један од таквих и писац „Светих Циљева“, командант Ослободилачке српске армије-ОСА, Бобан Гајић. Младић који је са23 године проглашен за терористу од стране диктаторског режима Слободана  Милошевића, за државног непријатеља број један и који је припремао још тада, те сада далеке 1998., нови српски устанак. Многобројне акције које је Бобан организовао, иако је радио као активни поручник Војске Југославије у гарнизону Батајница, прекинуло је бомбардовање Србије које је започео НАТО пакт у марту 1999. године.
„То је ишло на руку Социјалистичкој партији Србије-СПС и Милошевићу, као да је НАТО желео да му помогне! Незадовољство и срџба народа окренула се тако од диктатора Слободана Милошевића према новом крвнику Србије. НАТО је након беспомучног дипломатског и медијског рата за разбијање Југославије и сатанизацију Србије, након изолација и санкција, преко тако настале беде, пропасти и наше муке, посејао и уранијумске бомбе. Намерно су бацили хиљаде тона радио-активног товара  по српској деци, трудницама, младићима, девојкама, немоћним старцима, тек рођеним бебама. Данас се зна да преко 40.000 људи  годишње оболева само од рака, а све више наше деце и то најмлађе! Више од 20 000 људи умре у највећим мукама и боловима без одговарајућег лечења, јер нам је НАТО срушио и оно мало што је остало од државе, након што је СПС завршио своју пљачку. Болнице су ионако биле старе, запуштене и бедне - сав је новац из буџета одлазио у џепове Слобиних миљеника и послушника. НАТО нам је направио 120 милијарди евра штете на бомбардованим објектима. Пре тога је СПС покрао све што је оком могао да види и што им је пало напамет. Правдали су се санкцијама и кризом, а то је само алиби за лоповлук незабележен на кугли земаљској. Заједно СПС и НАТО направили су геноцид српског народа који је гори од хиљаду Јасеноваца: сваке године од 1999. па наовамо најопакије болести жању црну жетву у људским животима оболелих од рака, тумора, саркома, леукемија, срчаних мана код деце и нових обољења која се први пут бележе у медицини. Читав један град нестане сваке године: 40.000 нових оболи од рака, 20.000 умре, а колико их је страдало од других болести, колико се рађа болесно, колико се деце не роди због неплодности, због овог сиромаштва, колико је отишло у свет? Невидљива Хирошима и Нагасаки сваке године се поново дешавају у Србији после кужног  додира „Милосрдног анђела“. О томе се ћути али зато многа плаћена уста данас хвале НАТО као нашу будућност!„ -сећа се Бобан свега, као да је било колико јуче.
    Иако је са својим војницима поручник Бобан Гајић пркосио бомбама НАТО пакта на бојиштима широм Србије, након окончања рата када Милошевићу више није требало то младо топовско месо-ухапшен је као најгори криминалац. Тако је Гајић постао мета по други пут, сада од сопствене власти, омаловажен  и малтретиран. Бобан Гајић је тада припреман за одстрел у затвору од стране комунистичког окупатора и, као и многи  живи хероји, после коначног пада режима заборављен је од оних који су профитирали на његовој храбрости, као и на страдању хиљаде правих побуњеника и бораца против Слобе и Мире, оних што су им бубрези попуцали од полицијских палица, оних што су изгубили посао, стан, децу, здравље и живце- а кајмак је покупио на брзину склепетани ДОС, западни пројекат страних сила који се финансирао коферима кеша и идеологијом скованом у иностранству.  Није ли онда и Бобанова судбина попут свих  српских хероја и малих и великих ?
    Међутим ово није један обичан херој кога је сплет околности направио таквим. Разговарајући са Бобаном стиче се утисак да се он читавог свог живота припремао за јуначка дела, за спасење сопственог народа, да је  снажна Србија једноставно његов недосањани дечачки сан.
    Бобан Гајић је рођен у митском месту које се налази између Лазареве престонице, Крушевца и Мојсињских планина, српског Хиландара за време опсаде Турака. Први трагови цивилизације у крушевачком крају почињу баш ту надомак реке Мораве, у селу Макрешане, у малом меандру реке Мораве, где су насеља постојала и пре Христа.  Од памтивека су његови преци живели ту на српском тлу, вероватно служећи и Светог Кнеза Лазара у Боју на Косову. Прадед му Вукадин остави своје кости на Солунском фронту и презименом лозе Гајића окити Солунско гробље часном смрћу у славу отаџбине.
    Превремено рођен, малени Бобан у инкубатору је провео месец дана, а покојни деда Вукоје видевши како све жене у породици плачу због њега онако ситног и нејаког рекао је супрузи, баба Јелени: „ Ма неће ово кило меса да нам пропадне- жилав је он, види како држи песнице стиснуте и гужва пелену,  види га богати колика му је глава и колике су му мошнице. Има тај да поживи и биће пргав и јак као и сви Гајићи.“
Баба Јелена памти да је деду грдила од болнице па све до куће, каже: „Ја цркох плачући, дете нам никакво и слабо, лекари само слежу раменима, а ти си Вукоје гледао колика му је глава и у мошнице, срам да те буде“. Дедино оправдање је било да он тако гледа и телад, па оно које је главато (и све оно друго), то ће бити и горостасан бик, иако је рођено жгољаво!

   boban-gajic-beba
Бобан Гајић- од недоношчета до буцкасте бебе

И заиста тај мали болешљиви смотуљак кога су брижно неговали и сваког момента окруживали пажњом и љубављу, са већ две године живота постао је отресит и живахан дечачић, напредан и паметан као пчелица и невероватно миран и послушан, а у исто време неукротив и упоран ако нешто није по његовом и ако нешто није било праведно.

           boban-gajic-dve-godine
Бобан Гајић, две године и већ стегнута песница!

    Још као дечак, иако је живео у време комунизма, када су се српски хероји помињали са подозрењем, поносио се тиме што је прочитао у једној старој историјској књизи и свима је говорио:
    „Ја сам од лозе Хребељановића. Хребељ значи шума или гај, а моје презиме је по томе Гајић.Морали смо да променимо презиме да бисмо заштитили своју лозу од Турака. Моја мати је Огњановићка из града Сталаћа, а њен предак био је војвода Пријезда – змај огњени!“
    По мајчиној страни заиста потиче из Пријездиног Града Сталаћа, од Огњановића.У лози Огњановића се већ вековима са колена на колено преносила та прича како им је далеки предак био војвода Пријезда-Змај Огњени и да је често јахао раме уз раме са деспотом Стефаном Лазаревићем.

boban-gajic-porta-krusevacУ крилу Светог Цара Лазара, порта цркве Лазарице, Крушевац

    Сматрајући спас Србије својом светом дужношћу, попут витеза, Гајић је ношен тим идеалом, још као дечак припремао себе за тај судбоносни тренутак који мора доћи. Још тада је сањао да постане витез, али у модерно време могао је постати војник и официр, што је и саопштио родитељима као дечачић у другом разреду основне школе. Сви су заборавили на те дечачке снове, али Бобан није.
„ Још откако сам у школској представи као најбољи ђак добио да глумим Цара Лазара, ја сам се сам причестио у Лазарици и заветовао да ћу се борити за Србију. А када сам целивао мошти Цара Лазара у цркви Лазарици, осетио сам да је то мој једини пут и више ме ништа друго у животу није занимало“

boban-gajic-na-topu
Бобан Гајић на топу из крушевачког музеја, други разред основне школе

„Србију не могу спасити најгори међу нама, већ најбољи!“, говорио је ређајући победу за победом у школи, на такмичењима.

boban-gajic-vukova-diploma
Велика Вукова диплома која је некада значила заиста изузетност у школовању

    Током свог школовања био је најбољи међу најбољима јер је свим силама желео да сигурно упише Војну Академију: носилац мале и велике Вукове дипломе, ученик генерације, стипендиста регионалног фонда за младе таленте Расинског округа. Ипак по завршетку средње школе, Бобан и даље бира да упише Војну Академију, у јеку распада СФРЈ и рата који је буктао, као што је и зацртао од малих ногу. Нико га није могао одговорити да не уписује Војну Академију у време рата, када само може главу да изгуби и када ВЈ више није била пожељно место за оне који су тамо видели добру плату и привилегије. Бобан Гајић је уписао Војну Академију 1993, када се Србији спремала кланица.

boban-gajic-obuka-na-bubnju 
Обука на Бубањ потоку, 50 класа, КОВ - (Гајић у средини, горњи ред)

 На примедбу блиских пријатеља да је то комунистичка и окупаторска војска којом командују Титови генерали, Гајић је одговорио:
„Војска није окупаторска, то је војска састављена од српске младости. Командни кадар наше војске јесте добрим делом окупаторски, али тако ће заувек и остати ако Срби не преузму позиције од окупатора било у војсци, било у другим институцијама.Не вреди плакати и туговати, треба се борити и жртвовати. Не смемо да останемо необразована руља. Ми морамо упознати непријатеља, у свему бити бољи од њега и на крају га уништити. Ја морам да научим војне вештине и да постанем мушкарац,а то се не може у школској клупи. Салонске пудлице у свиленим панталонама не могу да ослободе Србију!“

boban-gajic-vojna-akademija Бобан Гајић, прослава дипломирања на Војној Академији

    И Војну академију завршава као одличан студент, међу најбољима у 50. класи. А затим као млади потпоручник, по сопственом захтеву како би био у жижи историјских, друштвено и политичких догађаја, добија службу у Београду. Врло брзо постаје један од најбољих официра у јединици. Већ као потпоручник, након неколико месеци, добија команду над четом у гарнизону Батајница.
Међутим тајно, Бобан постаје члан Монархистичког покрета Србије МОПОС-а, под псеудонимом Стефан Б. Лукић. Одмах оснива Српску омладинску краљевску организацију-СОКО, која за кратко време постаје релевантна монархистичка снага у Београду. Гајић постаје члан Кабинета председника МОПОС-а, сада покојног Мирослава Цветковића. Обазриво и у тајности Бобан тј. завереник  Стефан  организује и учествује у многим акцијама монархистичке омладине.
Тако је 12. јула 1998. био ухапшен у Крушевцу са још четворицом припадника СОКО-ла, због ширења антикомунистичке пропаганде, растурања памфлета и плаката.На дан своје крсне славе Светог Петра и Павла није ни стигао да буде кући и да види породицу. Цели дан и ноћ је провео на испитивању у СУП-у, где су се сви пренеразили видевши Бобанову војну легитимацију.
                       diploma-potporucnika

У јуну 1998. најбољи официр у гарнизону Батајница а од јула 1998 постаје државни непријатељ!
Од тог дана Војна безбедност преузима случај Бобана Гајића и ставља га на обраду.Гајића убрзо кажњавају прекомандом у казнени гарнизон у Ужицу и смањењем службене оцене, без постојања било каквог кривичног дела.
Гајић је тај догађај овако описао:
„Пред постројеном читавом касарном војника прочитана је моја казна. Након читања казне добили смо сви вољно да идемо на задатке. Стао сам испред најбоље чете војника, моје чете и наредио након стројевог корака „Марширала краља Петра гарда!“. Песма је одјекнула не из грла, већ из душе мојих војника. Читава касарна је прихватила. То је требало доживети. Никаква казна није могла покварити тај тренутак победе над комунистички окупатором. Знао сам, Србија је сазрела за слободу!“. Потпуковник Павловић, командант гарнизона Батајница, очигледно патриота у дубини душе, након овог незабележеног бунта и Гајићевог пркоса, интервенише и Гајић ипак није био прекомандован у Ужице!

garnizon-batajnicaБобан Гајић на радном месту у гарнизону Батајница- први официр с лева

17. јула те исте 1998., као председник одбора у име МОПОС-а Гајић организује масовни скуп на Ади Циганлији, први парастос српском ђенералу Дражи Михајловићу. Војна обавештајна служба већ прати сваки Гајићев покрет и намешта му дежурство баш тог дана у касарни, како би га спречила да присуствује овом светом чину који је лично организовао.
      Исте године Гајић оснива клуб борилачких вештина „Српски ратник“ где млади налазе спас од београдских улица пуних насиља, дроге и беде. Активан је у свим политичким групама које нису биле део познате сценографије тада, где се цела Србија делила на Слобине, Вукове или Шешељеве поклонике.  Видети где је чланак из новина
То нису били извикани опозиционари „великих“ имена и празних речи, већ стотине малих покрета искрених родољуба који нису гурали себе већ Србију у први план. Многи од њих су убрзо страдали, многи су се разочарали, отишли у свет после рата. Многи су као духови остали да живе на пепелу свог живота који су посветили Србији и у тој борби изгорели.
 И заиста, као у најгорем сценарију неког  филма страве и ужаса убрзо долази  до сулудог, неуспешног, бесциљног и за Србију погубног Милошевићевог рата против целог света. Гајић, као млад потпоручник, одмах добија најтеже ратне задатке у свом роду за електронско извиђање и противелектронска дејства. Ове елитне јединице су биле на мети НАТО снага свакога трена од почетка до краја рата.

vojna-akademija-poslednja-godina   
Последња година Војне Академије- две године пре агресије НАТО (Гајић лево)

    Ракета Томахавк погодила је Бобаново радно местоу Батајници већ првог дана рата. Поручник Бобан Гајић је још тог дана погледао смрти у очи. Њега је смрт мимоишла. Али је његов колега заставник Медић, супруг и отац двоје деце био раскомадан у парчад. Медићево растргнуто и непотпуно тело предато је породици у црној пластичниј врећи.Бобан је овако описао тај дан:
“ Сви ву у Генералштабу знали да се војска мора дислоцирати из касарни, јер су војни објекти увек прва мета, али  су се „препаметни“ Милошевићеви генерали-послушници бавили обезбеђивањем својих породица, љубавница и родбине, а војска је препуштена осредњем кадру комунистичких слабића. Они су се тресли као мишеви и хистерисали при свакој детонацији. Опијали су се и седели по својим канцеларијама апатични и сломљени, док су други безумно трчкарали около као дрогирани. Ја сам био луд и слеп од беса што се тако нешто дешава, али ни ја нити било који млађи официр није могао ништа да промени.
Гинула је војска, „Пало је жито, младо, зелено, пролећна жетва рана“ сетио сам се ироничне комунистичке песме коју сам морао да учим напамет за приредбе. Сада сам знао колико је комунистичким гадовима стало до народа и војске, као и у тој песми која је опевала Србе који су гинули за комунисте, а сада исто. Са мирисом спаљене земље и љутим димом од бомбе у очима, очију упртих у откинуту руку заставника Медића на којој се блистао његов венчани прстен, тада сам први пут осетио исконску мржњу, гађење, презир, одвратност коју више никада нисам могао да савладам према Милошевићу и његовој злочиначкој, убилачкој булументи. Они су сахранили Србију и њену младост, њену будућност. У самртној тишини војници су сакупљали разбацане остатке својих колега са којима су до јуче заједно поносно марширали на заклетви, заједно јели, смејали се, надали се будућности, делили задатке.... Знао сам да и сви они дубоко у себи гутају крваве и горке ратничке, мушке сузе, знао сам да мисле као и ја. Онима који су нас дотле довели треба згазити на главу и здробити их као најогавнију љигаву отровну змијурину што дави Србију и њен здрави пород.“

zakletva-vojna-akademijaСа заклетве своје прве класе војника који су ускоро пострадали у НАТО агресији- Гајић у левом углу иза старијег колеге

   Пошто ми  је овај догађај описао речима које су извирале непрекидно, у навали сећања Бобан је још само додао: “Данас више не желим да се сећам даље“, и остао је да ћути загледан у тачку коју је само он видео.
    Убрзо долази и до побуне крушевачких регрута, које је тадашњи комунистички председник општине Миле звани Меда послао без милости на Косовску кланицу да попуне места дезертерске деце комунистичких моћника, додворавајући се тако својим друговима у Београду. Наравно, обе ћерке Милета Меде и деца осталих функционера и главешина СПС-а остали су код куће, по подрумима и склоништима. Резервни војници из редова сиротиње су као криминалци одвођени из кућа, а за кланицу су „опремани лаким оружјем којим су се могле само вране терати“, каже Гајић, „а не борити против НАТО или УЧК.“
За сво време НАТО бомбардовања две размажене, горопадне ћерке Милета Меде правиле су бесне журке, а све наводно у „инат“ окупаторима. Град је жаморио и знало се да је хиљаде младића у току ноћи мобилисано ванредно, из неких кућа по двојица, тројица мушкараца: отац, син, зет. Из неких кућа нико, јер су били деца и пријатељи јагњећих бригада и партијских црвених великаша.
    Када се још исте ноћи пронела вест да Крушевљани постају топовско месо који стају на места размажених комунистичких синова, џип генерала Павковића су новопозвани резервисти-жртве изврнули наопачке, а генерал је брже-боље побегао у Београд подвијеног репа.
    Наредног дана мајке Крушевљанке пришле су у помоћ резервистима, јер су из многих кућа комунисти узели све мушко! Жене су омраженог СПС-овог председника општине,  Милета Меду камењем и голим рукама сатерале до клозета, где се подли пацов сакрио да га бесне, очајне и огорчене супруге, сестре и мајке не би растргле као тигрице!
    Због прецизности и брзине којом су информације у тој трулој комунистичкој завери процуреле до војника и народа у Крушевцу, Војна безбедност је посумњала на поручника Гајића. Позивају га на разговор верујући да иза овог догађаја стоји његова тајна организација „ОСА“ којој су они већ били ба трагу. Међутим никада ништа нису успели да докажу.
„Никада нисам имао прилику да се захвалим мајкама и женама које су тада непланирано постале ОСА! Оне су такав страх задале ВОС, КОС, ДБ-у и седим комунистичким окупаторским генералисимусима да сам и поред смеха научио још једну лекцију коју и данас требамо да обновимо.
Када праведници, потлачени и огорчени устану, нема те силе која може да их спречи, чак и када су голоруке жене у питању, јер су Бог и правда на њиховој страни! То је била за мене охрабрујућа и чудесна мисао: иако је нас газио сурови и опасни режим голоруке жене су одувале полицију и властодржце! Тако и ми војници на бранику отаџбине можемо да се одупремо НАТО!
Схватио сам да иако смо између чекића и наковња, ми морамо као народ да се боримо против оба зла и да немамо чега да се плашимо.  Снага је у нама, у нашим кућама, у нашим срцима, у нашим именима, у нашем праву да живимо овде како ми желимо и како смо одувек  живели, пре комуниста: усправни, поносни, праведни и поштени!
Плашио сам се само тога што су овај одбрамбени рат, митских размера, водили погрешни људи кукавице и чемери из Милошевићевог кабинета. Плашио сам се од сулудих потеза и дела које нико није могао да контролише, а морали смо по команди да слушамо. Када је требало бранити они су свирали повлачење, када је требало чувати људе и деловати паметно, они су командовали напад!“
    И тако се рат наставио, а свакога дана је војска трпела даље поразе и касапљења.
„Док смо ми војници и млади официри у камионима пролазили кроз Београд, деца СПС-оваца која нису побегла у иностранство, шеткала су се по кафићима, у добрим аутомобилима са пуно горива и са девизама у џепу. Из камиона смо често могли да видимо како они безбрижно сркућу пићенце на терасама и са подсмехом гледају нас сиротане и прашинаре у камиону. За то време наше су породице трпеле у несташици свега: гориво се куповало на флашу, детерџената за прање није било данима, празне апотеке, празне продавнице, а све мушко из куће мобилизовано уместо тих гилиптера из Београда.
Нисмо ми жалили што надрогирани и пуни покрадених пара не седимо по тим кафићима. Жалили смо што када већ идемо на кланицу не добисмо ни пристојно оружје да не гинемо улудо ко овце. СПС-ове јагњеће бригаде спискале су цели војни буџет на своје оргије,швалерке и викендице, на школовање своје размажене деце широм света. Наша војна опрема остала је на нивоу осамдесетих  година! Острвљени лудаци и кукавице са политичких функција повлачили су тада потезе које би данас требали да проучавамо уз помоћ психијатријског конзилијума.“
„Почели су да страдају и цивили, „колатерална“, споредна штета и за Милошевића и за НАТО. На пољима смрти, између „Слобе“ и НАТО народ је падао као снопље или боље рећи летео у ваздух. Никада више нећу проћи поред Алексинца, Варварина, Грделице, Ниша, Батајнице а да се не сетим крвавог НАТО пира! Летеле су главе, руке, ноге, шикљала је невина српска крв. Тела деце, одраслих и старих се нису могла сакупити тако да се један цео човек сахрани!
„Милосрдни анђео“ раскрилио је своја црна крила над Србијом и посејао бомбе обогаћене уранијумом да почасти и демократији подучи нејач која је патила још од Турака наовамо. Нисам никада мислио да ће после турских зверстава, набијања на колац, отимања деце и после голготе у Првом и Другом светском рату, Срби поново постати жртве, постати мете.
Мислио сам да после Аустро-угарских злочина у Мачви, када су труднице пробадале те „европске“ звери, када су дојке мајкама одсецали и бацали у ватру, а живе бебе пред осакаћеним мајкама набадали на бајонете, мислио сам да нико никада више неће имати образ да нас прогања.
Питао сам се какав је то подли, кукавички савез НАТО који баца озрачене бомбе да убија нејач која нема ни чиме да се брани. Питао сам се какви су то „војници“ који из неба сипају бомбе, хиљаде њих у име пола света против једног народа. А за тај српски народ знају да је под чизмом једног лудака!
Још тада ми је прва сенка сумње у опозицију и њене поштене намере прошла главом.Опозиција је навијала за још жешће бомбардовање Србије и тражила да се сломи Милошевић а знали су да НАТО гађа школе, болнице, пруге, пијаце, насеља па чак и забавишта! Па је ли се ту крио Слоба?
Црв сумње није ме више никада напустио, слутио сам да све што је НАТО радио није било спонтано, већ планирано мучки, хладнокрвнно, кукавички и да њих није брига ни за Србе, нити за демократију, ни за Албанце, нити за Милошевића! Они су имали далеко другачије мотиве за све што се десило, а то што смо ми Балканци допустили да нас навуку, заваде и потом на нама испробавају своја оружја и тактике, то је последица Титове диктатуре и погубног комунизма на ови просторима.
У  оквиру на силу склепетане СФРЈ,  права свих народа на своје вере, језике, културу и слободу гушена су пола века, па је НАТО лако досуо уље на ватру, дотурио једнима оружје, другима новац да их поткупи и онда су стали да трљају руке. Завади па владај! Биће рата, хаоса  и беде, а онда све иде у њихове шапе, све по плану! Ја сам надаље другачије посматрао тај рат или боље рећи ђаволску и хладно смишљену агресију НАТО-а на Србију.“
    Без обзира на Гајићеве антикомунистичке активности, он после рата добија ванредно унапређење у чин поручника. Командант касарне у Батајници је и поред свог високог потпуковничког чина био на страни младог и способног официра Бобана Гајића. А такође се касније и неколико виших официра у касарни придружило поручнику Гајићу у ковању прве и последње антикомунистичке завере у историји Југословенске војске.
    И пошто су неспособни Милошевићеви генерали и бедни политички послушници потписали капитулацију у Куманову до које су они лично и довели Србију, поручник Гајић наставља са организовањем покрета отпора у војсци.
Оно што Бобан није знао и што нико ни у сну није могао замислити је кобна „револуција“ 2000. године. Година у којој је решеност и воља народа Србије да раскрсти са режимом злоупотребљена од стране ДОС-а, који је вешто зајахао талас побуне, а Србију је тај нови јахач повео у ново ропство. То потпуно јасно видимо тек данас, на нашу велику жалост.
Увиђајући полако да од добро познате „опозиције“ неће доћи много искреног и да ће доћи само до замене фотеља, симболично да дан Светог Јована Крститеља Претече, 7. јула 1999. године дванаесторица родољуба на челу са Бобаном Гајићем формирају нову организацију под именом Ослободилачка српска армија. Усвајају циљеве организације и полажу заклетву за верност отаџбини у маленој цркви Светог Јована Крститеља на периферији Крушевца.
    ОСА је створена. Први циљеви ОСЕ су помоћ српском народу на Космету и Метохији, који је остављен од стране Слобиних комуниста на милост и немилост ОВК и НАТО трупама. Главни циљ ОСЕ  је политичка борба против комунистичког окупатора који се налази на свим позицијама власти и опозиције, на свим местима моћи са својим женама, децом, љубавницама и рођацима, са својим унуцима и праунуцима, прерушен у свакакве нове идеологије, премазан свим бојама, препун нових, лепих прича.
    За врло кратко време ОСА постаје препознатљива снага у Србији и највећа ноћна мора комунистичког режима. Шири се невероватном брзином, а режим добија анонимна писма од ОСЕ из свих крајева наше земље: Суботице, Подгорице, Ниша, Крагујевца, Београда... ОСА је постала синоним освете хиљаде обичних безимених људи чије је животе Милошевић уништио, угрозио њихове породице, пљунуо на њихово достојанство. Као лавина незадовољства њихова писма потписана именом ОСА стизала су тих дана на све познате адресе режима и служби. Када данас разговарамо о томе, Гајић каже да се нашао у чуду после хапшења када су му показали хрпе тих писама које га инкриминишу за „претње властима“!
    „Испало је како ОСА зна за све њихове преваре, намештања и лоповлуке на штету обичних људи и због тога је ОСА у очима Слободана Милошевића била цела Србија.Ја заиста нисам знао за масу тих људи из целе Србије који су се потписивали као ОСА само зато што су знали да се цели режим тресе на помен тог имена! Нисам био сигуран да ли требам да кажем да их свакако познајем или да просто кажем истину у коју не би ни веровали. Ти су људи спонтано постали ОСА и без контакта са мном и било ми је много драго што се нешто тако десило, јер сам знао да сам на правом путу.“
    До децембра месеца 1999., ОСА броји преко две хиљаде чланова и постаје највећа тајна организација икада формирана на овим просторима. У својим редовима има и високе официре војске и полиције. Људи се међусобно не познају, зна се само једно, да се на челу те организације налази човек по имену СТЕФАН. Идеја борбе против комунистичког  окупатора се шири попут ветра. У ваздуху мирише на устанак. ОСА добија наоружање и средства везе од Срба из Босне, а већи део наоружања са Косова складишти у Тутину. Располаже пешадијским наоружањем којим за шест сати може да опреми батаљон српских добровољаца.
    Поред тога ОСА ради и на припреми људства за  борбу против комунистичког окупатора и ослобађање Србије, чека се корак великих опозиционих партија. У датом тренутку, у случају потребе, ОСА би пружила опозицији изузетну подршку и заштиту, јер је Бобан сумњао да ће режим поново извести тенкове на народ као што је то већ једном наредио сулуди Борисав Јовић „борећи се“ против студената! Међутим опозиционе партије и даље се свађају око поделе колача и Србију посматрају као плен хијена одлажући акцију у недоглед. Сада знамо зашто. Зато јер се радило по налогу НАТО-а и његових испостава које су финансирале „плишану“ револуцију 2000.
    Рат је завршен катастрофално и са узалудним људским жртвама, а режим је и даље славио своју Пирову победу, док су обични људи још сакупљали своје мртве и осакаћене.
Јун, јул, август 2000. су пролазили у разрушеној земљи и читав народ је био као запета пушка, ојађен, бесан, спреман да крене.
Било ко, било ко нека дође.. Месеци пролазе, опозиција је пропустила шансу да у муку паклене тишине после понижавајућег Кумановског споразума, само каже:“Ајмо, ајде....“. У још увек разједињеној опозицији преговарало се искључиво о фотељама, о процентима и нико није хтео да буде први коме ће да одлети глава!
    ОСА чека и одржава везе, јер је веровала у политичку снагу промена и барем неко зрно разума опозиције. Али Државна безбедност је већ поставила замку за ОСУ.  Пратећи приватне телефонске позиве, најближе Бобанове колеге из гарнизона и колеге из клуба борилачких вештина, они  улазе у траг Ослободилачкој српској армији. Претњама и обећањима сламају појединце и долазе до идентитета команданта ОСЕ: двадесетпетогодишњег Бобана Гајића алијас Стефана Б. Лукића.
    Режиму је управо тада требала жртва коју ће сурово казнити и тим примером ућуткати народ и скренути пажњу са очаја и рушевина које су остале последицом њихове владавине. Нападом на наводне „непријатеље државе“ хтели су да сакрију траг својих недела, лоповлука, политичких убистава и тоталитарног режима једне велике фамилије лажних социјалиста алијас будућих тајкуна,богаташа и власника уништене Србије.
    „Не могу да одолим сличности у 2012. години и власти која данас исто хапси и жигоше сваког ко не мисли плаво-жуто-ЕУ-НАТО. Исти поступци, исти кадар, само проширен за комунистичке унуке и праунуке. Погледајте само те породичне крими фаланге, погледајте та презимена-све је то иста КПЈ која се распала на разне странке по имену, а у суштини разне мафије по занимању.“ , каже данас Гајић, „Исте методе: прво те највећи медији ољагају и етикетирају, онда ти наместе неки прекршај „јавног реда и мира“ па ти онда суде по својим законима. У међувремену покушавају да те сломе у притвору који траје онолико дуго колико им треба да ти напакују „доказе“ или док под батинама и претњама да ће ти повредити породицу не признаш и оно што није тачно.
Све је баш исто као и 1949 или 1999. Ако не и горе, јер тада нам је све било срушено и уништено, али нисмо били нација болесна од епидемије рака последицом НАТО бомби и нисмо били пред банкротом, Имали смо војску, која се могла модернизовати, знали смо где су нам државне границе и могли смо их очувати и одбранити. Имали смо наду и веру у боље сутра и искру борбе у срцу.“
    Те 1999. године неверици из службе ВОС, КОС и ДБ у току истраге није било краја, али када су добили службене официрске оцене Бобан Гајића знали су да имају посла са опасним противником. Само списак Бобанових заплењених књига приликом хапшења запањио је службе.
    „Приликом претреса стана , официр Војне безбедности је претурао по мојим стварима испод кревета и није приметио мој лични  револвер марке Магнум 357. Када се окренуо да настави претрес ормара, ја сам мирно пришао кревету, извадио реворвер и уперио га према официру. Официр се заледио од страха.“Изволите господине капетане, претпостављам да ово тражите“, рекао сам му. Било му је много лакше. Узео је револвер и погледао ме погледом који говори “Извини, знам да си у праву, али служба је служба.“, сведочи Гајић о једном догађају након хапшења од стране Војне безбедности.
    А хапшење је извршено по хитном поступку 6. децембра 1999. године када је двадесетак маскираних припадника специјалне војне јединице „КОБРЕ“ упало на састанак ОСЕ у Српској пивници на Теразијама. Они спектакуларно и у холивудском стилу хапсе Бобана Гајића. Бобан је већ знао која тројица завереника су поклекла и издала га у нападу кукавичлука.Знао је и да ће по њега доћи у пивницу хотела „Казина“ јер му је претходне ноћи колега из гарнизона Батајница признао своју издају и сарадњу са ДБ-ом. Са осмехом је гледао филмски осмишљено хапшење од стране КОБРИ које су са маскама улетеле у пивницу, њих двадесетак  до зуба наоружаних, са хеклерима на једног Бобана Гајића који је мирно седео управо са колегом који га је издао.
„Неколико џипова испред пивнице и по споредним уличицама код Чумићевог сокачета чекали су на мене.Пренеражени људи у пивници посматрали су спектакуларно хапшење.“ Два инспектора у цивилу у пратњи припадника КОБРИ са упереним хеклерима Бобану су кукавички заврнули руку иако се он није опирао, бацили су га на сто и везали руке лисицама.
„ Очекивао сам све то, зато нисам ни понео своје оружје те вечери да ми не би наместили покушај опирања па да ме ликвидирају у јавности, јер би моје оружје било алиби за њих. Док су ми качили ледене лисице на руке као последњем криминалцу, ја који сам са својом војском трпео дејства НАТО пакта по целој Србији, док су се СПС-ови јунаци углавном башкарили по Београду, у разним подрумима, на сплавовима и по кафанама, питао сам се да ли би ове јуначине у машнама и оделима који наредили моје хапшење, да ли би повраћали или падали у несвест да су били тамо где сам ја био. А сад ето, указаше ми и ту част  да њих  десетине хапсе мене једног. Али били су то последњи трзаји режима и ја сам знао да ће све то брзо пасти.“ Ипак, касније ће Бобан признати да није схватио колико му је глава била у торби.
„ Седео сам и само чекао моменат када ће доћи по мене. За неколико дана, тачније 10. децембра 1999. требало је да одем на први и једини одмор после више од годину и по дана, јер када сам почео службу у војсци убрзо је почео и рат са НАТО пактом. У јеку бомбардовања, 4. маја 1999,  родио се и мој братанац Лазар кога сам видео можда два пута од краја рата до мог хапшења. Само зато ми је било криво што ме ухапсише а да нисам отишао кући да честито видим своју породицу после рата, лица сам им заборавио. Братанчића су ми ипак касније у војном затвору у Нишу донели да га видим, али то је било пред сами 5. октобар 2000.“
 О свему ће Бобану пуно година после свега причати учесници свих ових сулудих догађања. Многи су признали да је мало недостајало да Бобан Гајић буде ликвидиран још у подрумима Генералштаба, где одмах одведен након хапшења. Само зато што нису знали колико је то људи у ОСИ, и на шта су све спремни, Бобан Гајић није ликвидиран одмах. Ипак, крећу масовна хапшења и привођења по читавој Србији. По принципу - ко год је са Бобаном контактирао - био је осумњичен: пријатељи из детињства, колеге са тренинга борилачких вештина, колеге официри, чак и комшије ако су га поздравили са „Добар дан“ на улици.
    „Чудило ме да моју бака Јелу са њених 70 година нису привели као чланицу ОСЕ, јер она ми је прва причала о Србији која пропада, о народу који страда и подсећала на ћораве кутије из 1946. када су комунисти покрали изборе и присвојили власт.Она ми је певала химну о Светом Сави, водила ме у цркву и учила ме јунаштву на песмама о Кнезу Лазару и Косовском боју“, сећа се Бобан.
    У тих неколико дана приведено је преко 200  припадника ОСЕ и ту се стало. Страх од нечега, што им је само на почетку изгледало као играрија једног младића, увукао се као самртна језа у срца окупатора. Испоставило се да је цела Србија ОСА, да је пораз комунистичког окупатора ближи него што се мислило. То сазнање разулареног режима о расположењу целог народа највероватније је и спасило Бобана од погубљења.
    Иако су службе у почетку мислиле да се ради о малој групи завереника, којој ће брзо стати на крај, опоменути их и пустити кући да се врате својим свакодневним пословима, убрзо увиђају да је ова организација много опаснија него што се претпостављало. Слободан Милошевић на информацију да је у антикомунистичку борбу ОСЕ умешана војска и најбољи и најмлађи официрски кадар, издаје наређење да се ова група што строжије казни.
    Бобана Гајића-Стефана нису успели да сломе у самици београдског војног затвора, јединог из ОСЕ који је све знао и све осмислио. Испитивања су трајала и дању и ноћу, а у самици без стакла на прозорима, на минус 20 степени, са пацовима који покушавају да се завуку под ногавице човеку да би се загрејали, са плавим светлом које целе ноћи светли, уз зујалицу која разара мозак, Бобан је остао чисте и здраве памети да им пркоси и даље. Ни психоактивне супстанце у храни, ни претње да неће жив изаћи мајци одатле, ниша га није сломило.
    „Шта ви мислите да сам ја некакав ваш салонски, комунистички официр?! Име српског официра се са поносом изговара на свим Војним академијама света. Мој деда Вукадин на Солунском гробљу лежи ордењем вечите славе окићен. Можете само да ме мучки убијете, ако и за то уопште имате петљу, требаће чета вас бедника и стотину метака да ме оборите. А ако и то урадите, тек онда сте готови! Не знате ви Србију када устане кука и мотика. Цела ће Србија да постане ОСА!“, пркосио је Бобан на бескрајним испитивањима.
    О свему је овоме Милошевић детаљно обавештен, и тада се он већ у крајњој мржњи и лудилу одлучио да смакне Бобана Гајића. Паклени план је био да се Бобан премести у ћелију са више кревета, где ће један од затвореника бити убачен као егзекутор из службе и који ће исценирати директан сукоб са Бобаном и убити га шилом или ножем, што ће јавности бити приказано као међусобни сукоб затвореника. Из блиског окружења и од саме Мире Марковић, међутим дошло је упозорење. Убеђивали су помраченог Милошевића да то никако не чини, јер би створио новог Милоша Обилића кога би народ гледао као мученика и да би то била кап која би прелила чашу жучи и у јавности, да се и официри, Бобанове колеге, на свашта могу одлучити. А по сумњивим сценаријима „случајно“ су већ били убијени Славко Ћурувија, и како ће Србија касније видети и Иван Стамболић и многе личности које су стајале на путу владајућем режиму или су превише знале.
    Најгора препрека у том плану за Милошевића је била многобројна и пристојна, угледна, православна породица Бобана Гајића, која није мировала и којој се веровало за разлику од режима. И цели је Крушевац гасио дневник РТС-а и проклињао све по списку када су водитељи пљували по Бобану Гајићу и ОСИ. Крушевљани су га знали као најбољег ђака, студента, комшију, младог и доброг официра. Ни паљба свемогућег „Дневника“ ни несувисло муцање јуловске перјанице, министра  дезинформација Ивана Матића лично, нису могли да га ољагају. У престоници је такође било исувише страних дописника, који су будно пратили сва догађања око ОСЕ. 

boban-gajic-sudjenjeBBC News Online, Saturday, 29 April, 2000, 00:45 GMT 01:45 UK
Serbs convicted of Milosevic plot
( Гајић први с лева и првооптужени као оснивач ОСЕ)

    Зато су убрзо по наређењу са врха државе, Гајић и шесторица ухапшених из организације ОСА, пребачени преко ноћи уз веома јако обезбеђење у војни затвор у Нишу. Требало је сместити ову организацију далеко од Београда у коме је семе побуне све више клијало, у коме су опозициони медији пратили сваки корак власти и где је народ већ био на ивици трпељивости и толеранције за масне лажи режима.
    Темељи Милошевићеве творевине која је лежала на српској крви и невиним жртвама су почели да се руше и тој уклетој творевини више није било спаса. Командант ОСЕ Бобан Гајић-Стефан, иако је то противно свим моралним, људским и правним начелима, бачен је у шестомесечну тамницу нишког војног затвора, где и поред свега успева да успостави контакт са антикомунистички опредељеним војним стражарима, тако да он  и из затвора организује и потпомаже побуну против диктаторског режима. Србија је већ била на улицама, јер су избори лажирани, а гласови покрадени, на исти начин као и 1946. када су комунисти похарали Србију уз помоћ пушки и ћоравих кутија.

boban-gajic-niski-zatvorБобан Гајић (први с лева)- Нишки војни затвор, саслушање

    Када су и ово открили, Бобана премештају у самицу број девет где борави данима, месецима без светла, у три метра квадратна. Сем бетонске столице постојао је и кревет који се подизао и закључавао од 6 ујутро до 22 часа увече када је Бобан поново могао да легне на голе даске. У „деветки“ грејање је било искључено. На туширању би после мало топле воде на превару шикнула одједном ледена бујица! Излазак напоље, па и контакт са стражарима и било ким, био је само њему забрањен.
 За то време озлогашени припадници ОВК, за које се знало ког су Србина и где убили, ширили су се по ћелијама где су боравили само „њихови“ или УЧК-е, добијали су мобилне телефоне и  пакете... Често су их пуштали да дошетају пред Бобанову самицу да би га провоцирали до миле воље.
Тада је Бобан из уста припадника ОВК лично чуо како су Милошевићеви инспектори, полицајци и службеници ДБ на Косову продали Косово пре Рамбујеа. Жмурили СПС-овци су пред ОВК товарима оружја за шаку долара или стотинак марака. Жмурили су пред рововима које је ОВК копала по селима, за ситне паре су директори СПС-а продавали део по део српске државе на Косову.
 Пасош Србије, држављанство и личну карту је сваки илегални имигрант из Албаније могао да добије по одређеној тарифи, док је Слоба на телевизији причао неке друге приче. На Косову нису преко ноћи никли паралелни факултети, болнице, војска ОВК и сателитске антене окренуте према Албанији. Све то је Милошевић знао, пустио је низ воду и Косово и Србију само зарад свог трулог комунистичког престоља и због своје сујете.
Преко ноћи, тек што би Бобан понекад и заспао, стражар би га пробудио у два, три, четири ујутро и водио га на испитивање. На испитивањима су се смењивали свакакви, овлашћени и неовлашћени испитивачи, безбедњаци, дебеовци. Ујутро би физички исцрпљен морао да седи на бетонској столици, поред закључаног кревета који се дизао у шест сати, а спуштао у десет увече и тако укруг и наново до бесвести или до лудила-властима је било свеједно! Та психичка тортура је трајала месецима, све до суђења. Гајић је провео  читавих 6 месеци у самици,  а 10 дана самице је био максимум и за највеће злочинце.
Након суђења на ком се Гајић сам бранио у беседи која је трајала неколико сати без прекида и којом је задивио и војног судију, Бобан је осуђен на пет година затвора, иако је Милошевић из Београда наредио најмање 9 година. Након суђења Гајић је са циљем највећег понижавања премештен у ћелију са припадницима ОВК. Међутим, како сам признаје, Бобан је од ОВК сазнао нове чињенице о деловању СПС-а на Косову, о свим  њиховим куповинама и продајама.
    „Богу хвала што су нас на Академији спремали и за сто пута горе од овога. Смејао сам се мучењима која су ови слабићи, жбирови могли да смисле, а та мучења су била испод части једног српског официра. Тада бих се сећао вежби на терену где су многи падали у несвест и одустајали од Академије. Ми који смо остали били смо оспособљени и прекаљени за надљудске напоре и незамисливе услове преживљавања.“
Шали се Бобан на рачун мучења, али када нам је испричао о томе шта се све на Академији учило и тренирало, остали смо запањени. Питомци Војне академије савладавали су ригорозну селекцију по психо-физичким границама људске издржљивости на многобројним теренским вежбама које су трајале месецима: на води, у шуми, по пасјим врућинама и сибирским зимама, у пуној војној опреми, са минималним условима по питању хране и одмора, а са максималним психичким притисцима.
 „ Предмети које смо изучавали, поред страховите телесне обуке, само су доприносили ширини и интелектуалној надмоћи српског официра: психологија, андрагогија, реторика, право, борилачке вештине, преживљавање у природи, скијање, роњење, војне тактике, историја, географија, страни језици, радио-дифузне везе, сооциологија, електроника, наоружање, стрељаштво, аутомеханика, електронско извиђање и ометање, стратегија и деловање страних армија, економија, филозофија, информатика.... Један официр морао је дакле бити надчовек  да би могао да доноси одлуке и на сваки начин брани своју земљу, да је способан да поправи возило, да пуца из првих бојних редова, да ушије дугме на шињелу или да ушије рану, да је способан да се користи свим наукама и свим средствима у свакој ситуацији.“
Све то, уз осмех, каже Бобан, шпијунске државне службе су сматрале бајкама, јер они не би преживели ни први дан наше обуке. Они су своје позиције и чинове стицали љигавошћу, слуганством и преваром. Ми смо били два различита света, црно и бело, добро и зло. За време тих најгорих, зверских мучења од стране домаћег, комунистичког окупатора, после испитивања и иживљавања болесника који су знали да ће за дан-два изгубити и власт а и прилику да муче, Бобан је био у стању које није могао описати ни као сан ни као јаву. Мучење путем стајања и лишавања сна доводило је до отицања ногу, бубрега, халуцинација и колапса тела. Тај спасоносни сан након мучења,  био је тако стваран и целог га је Бобан  упамтио. Сан који га је пробудио из очаја и окрепио, сан после кога су му сва дешавања изгледала само као искушења праведника, могло је бити само провиђење.
   Јутро после тог сна, када су стражари били убеђени да је Бобан уништен и психички и физички, да је сломљен и спреман за признање или за лудницу, затекли су га да ради вежбе. На неисписаној страни јединог писма од куће, написао је до зоре прве редове ове књиге, поломљеном дрвеном оловком докле год је имало графита у њој. На измаку тог судбоносног дана, кроз решетке нишког војног затвора гледао је у небо које је једино било слободно и чисто над окупираном Србијом, смејући се стражарима на глас.
    Мислили су да је луд и питали су га:“ Чему се лудаче смејеш, имаш да робијаш до краја живота!“ Бобан је тихо одговорио гледајући их смело у очи као да види њихов крај. „Данас и још који дан, ја ћу бити са ове стране решетака, а ви ћете бити срећни ако и дочекате робију, јер ће вас народ убрзо моткама, камењем и голим рукама умлатити!“, и наставио је да им се смеје грохотом који им је утеривао језу у кости.
До пада Милошевића и доласка ДОС-а на власт мучитељи су избегавали његову ћелију у широком кругу. И заиста су многи тадашњи стражари и мучитељи завршили у затворима због злоупотребе службе, уцене и насиља над затвореницима.
„ Те ноћи касно су ме вратили у ћелију после испитивања које је било бесциљно и беспредметно, сем сврхе да се бедници и кукавице иживљавају док још могу. Лежао сам поново у својој  ћелији, а желео сам да барем у мислима побегнем одатле. Пиштало ми је у ушима од умора и високог притиска. Осећао сам откуцаје срца у глави. Постао сам гојазан и тежак, од некретања и боравка у тој раки од 3 метра. Затворио сам очи и отпутовао. 
  Замишљао сам мој воћњак у родном Крушевцу и дрво под којим сам често лежао и сањарио сатима. Покушавао сам да се сетим мириса траве на којој сам лежао, жамора људи по брежуљцима наоколо, укуса свеже убране јабуке и ледене воде са мог бунара.
  Замишљао сам плаво небо и беле облаке, ветар на лицу и звук капије која се шкрипаво отвара док отац улази на имање. Могао сам готово да видим пчеле на ливади, мог пса Џекија како трчи за трактором, мајку како силази са кола и износи крошњу пуну хране. Могао сам да осетим како ме мајка милује по лицу и буди под тим дрветом нашег старог храста, док ми пружа комад вруће пите са сиром. Видео сам бабу и деду како носе виле и мотике и сви седају поред мене под дрво пре него што крене посао.  
Онда су ме сви оставили и отишли у некој магли, а дошао је неки старац сед и у белој хаљини да ми прича и да ме теши. Осетио сам смирење и велики мир, његове речи су ме утешиле, смириле. Кад сам се стварно пробудио, већ је свитало и био сам у затвору.
Али слике из сна, речи, мисли, све је било тако верно и живо и ја сам морао да седнем и испишем све то. Тај сан и сновиђење које сам имао навирало је у перо као вода, као бујица, као да нисам писао ја. И док сам писао као да сам себе посмарао са неког другог места, ван свог тела, толико ми је све било нестварно. Ниједног трена нисам стајао да смислим шта ћу написати даље. Прекидао сам само због стражара и затворског распореда или крајњег умора.“ -каже Бобан о том искуству.
    13 година касније, књига која је цела настала и написана у комунистичкој самици, тамо где су многи оставили своје здравље или свој разум, сада је пред Вама. Да се не заборави шта је било и да сва деца рођена после 1999. сазнају истину, да их не би исти враг завео на погрешну страну и да се не би крвник Србије поново представио као невинашце.
    По паду режима 5.октобра 2000., добио је Бобан у затвору оловке и папир, књиге од куће и посету од мајке и оца. Дочекао је и то да види како је нова досовска власт прво кући послала злочинце из УЧК који су имали невину српску крв на рукама.
 А оне из ОСЕ који су први страдали и први устали против Милошевића, оставили су досовци да још мало труну у мраку, још три месеца у неправедном затвору. Приоритет им је био додела фотеља и подела ловорика. Бобан каже како им је и на томе и захвалан, јер је у миру самице имао времена да доврши књигу, коју је грозничаво и у жару очекивања слободе писао и по 12 сати без прекида. (убацити делове рукописа)
Ко зна да ли би тамо у тамници сужњи из ОСЕ остали и дуже, али су монаси из Хиландара уручили писмо са молбом за ослобођење тадашњем председнику СРЈ, Војиславу Коштуници, док је био у посети Хиландару. Тек тада, а и због јавног штрајка глађу Бобанове породице и породица осталих из ОСЕ, стигло је помиловање из Коштуничиног кабинета.
 Тек 6.децембра 2000, тачно годину дана после хапшења у пивници на Теразијама, поручник Бобан Гајић изашао је на светлост дана, али не и на светлост слободе, јер је Србија поново била поробљена.
„ Вратио сам се кући у Крушевац одмах после ослобађања из нишког војног затвора. Нисам могао да се привикнем на све те људе око себе, на галаму живота и сами живот који је ипак текао без мене.  
Ништа ми ипак није било теже да прихватим од тога да сваког дана чекам да видим на вестима или да прочитам да је почело да се суди свој тој булументи из СПС-а. Али није! Уместо тога одједном су сви ти зулумћари нестали у мишје рупе. Многи су одмах окренули ћурак наопако и претрчали у нове рупе, наравно уз мираз који су донели новим странкама.
Сви они који су покрали наше фабрике, опустели наше њиве, отерали 7 милиона  људи из Србије а  упропастили милионе људи  у земљи- сви су се и даље шетали слободно и уживали у богатству које су отели док су били на власти. И даље су седели у Скупштини у посланичким фотељама, и даље су нам солили памет и ругали нам се у лице. Њима су остали сви станови, викендице и фабрике које су украли на мућке и намештачине, њихова су се деца вратила из иностранства да заузму нове положаје у новој власти.
Ја сам остао у неверици поред ТВ екрана као и моји војници, као и преварени народ Србије!  Никоме длака да зафали са главе-  ДОС је причао приче о опструкцији, транзицији, реформама и  „лустрацији“. Тандара, мандара, броћ! И ништа. Сви злотвори  су остали слободни и некажњени, ДОС је само засео у њихове још вруће фотеље, а нама осталима препустише наше ране, штаке и гробља, болештине и беду и поново укус горчине у устима. Биће боље, само што није, да се ми још мало стрпимо. То мало потрајаће ево већ 12 година, а исти злочинци из СПС-а заједно са ДОС-овцима и даље роваре Србијом и сада су они као неки угледни бизнисмени, политичари, „нове“ вође.„-сведочи Бобан Гајић о тим мутни тренуцима новије српске историје и још једне издаје Србије у низу.
„Ипак тај спасоносни сан, та визија коначно слободне Србије ће надам се окрепити све оне који су у овом мутном времену смртно заспали, који ходају као живи мртваци и затварају очи пред истином јер “тешко месечару, који се пробуди сувише доцкан, када су ноге његове на клизавој ивици, над најдубљим понором! Јер ће се тада пробудити, не да се тргне назад, него само да буде будни сведок свога сурвања у понор“.
 Ја се борим да Србија што пре прогледа и спаси се пропасти која нас још увек  вреба. Зато и књига коју сам написао док сам био заточен у Милошевићевим казаматима носи име: Свети циљеви за које се борим!
Можда мој цели живот неће бити довољан до остварења коначне слободе за Србију, али бих ипак волео да видим за свог живота да та борба отпочне и да се Срби дозову памети, да се уједине, устану и пободу барјак слободе. Ја сам и даље на челу те борбе, али не могу сам. Ујединимо се!“ завршава Бобан Гајић.

Постаните ФРОНТОВАЦ-кликните ОВДЕ

Продајни кутак

knjiga-osina-celija