boban-gajic

Помозите својим прилогом:

Belarusian Chinese (Traditional) English French German Greek Russian

gazeta

Видео клипови

Video klipovi

putinПостаните ФРОНТОВАЦ-кликните ОВДЕ

Уочи доласка председника Русије Владимира Владимировича Путина у Србију издавачка кућа „Вукотић медиа“ објављује књигу „Путин − моћ Русије“. На 350 страна, новинар Бранко Влаховић, који је дописник из Москве пуне три деценије, испричао је не само животни пут Владимира Путина него, истовремено, и кроки историју нове Русије. Пре свега, односе са Америком, Европом, Кином, Србијом, па до најважнијих унутрашњих гибања у руском друштву. „Печат“ ексклузивно доноси делове књиге који говоре о новом хладном рату између Москве и Вашингтона.
Уочи два последња рата, овог у Украјини и оног у Грузији, било је прилично сличности и „хладноратовских симптома“. Захладили су односи САД и Русије, стропоштало се поверење, кренуле су међусобне оптужбе на релацији Вашингтон − Москва. Моћне пропагандне машине добиле су наредбу да раде пуном снагом. Сада многи политичари и политиколози кажу да, заправо, Хладни рат никада и није престајао.

Присетимо се да су, у марту 1989, Горбачов и Буш Старији саопштили да је дошао крај Хладног рата, тврдећи да победника нема. Ипак, после распада СССР, појавила се друга оцена: победник у Хладном рату су САД. Бивши лидер СССР, Михаил Горбачов, сећа се да су му, заиста, давали обећања да се НАТО неће ширити на Исток. Не само Буш и државни секретар САД Бејкер већ и канцелар Кол и други утицајни политичари. Тада су обећавали да НАТО неће прећи границе Немачке.
НОВИ ФРОНТ НОВОГ РАТА
Још у априлу 2007, угледни амерички професор Стивен Коен је рекао: „Први ров у новом хладном рату је већ ‚ископан‘. Фронт ће пролазити на граници Русије, са једне стране, Украјине и Грузије, са друге. Једини начин да се ситуација смири је да САД одустану од политике ширења НАТО на Исток. То је услов за добре односе са Русијом.“
Тог далековидог професора, који је био саветник председника Буша Старијег, није послушао Буш Млађи.
Његове речи, изговорене пред студентима „Ломоносова“, тог априла 2007, нису изгубиле на актуелности ни сада:
„Кремљ не жели заоштравање односа са САД, али од њега не зависи хоће ли бити хладног рата или не. Много зависи од тога како ће се развијати односи између НАТО и Украјине и Грузије. То је нови фронт новог хладног рата. Постоје кратковиди политичари, и у Русији и у САД, који сматрају да ће се све само по себи нормализовати јер, наводно, Америци није потребна Русија и обрнуто. Мир је сада у већој опасности него што је био у време првог Хладног рата.“
Те 2007, председник Буш је потписао закон којим је предвиђена финансијска помоћ будућим чланицама НАТО. Дан касније је саопштено да је Украјина на списку 15 земаља које ће сарађивати са Америком у постављају ПРО. Тада је потпаљен пожар који је експлодирао ове године у Украјини.
И Збигњев Бжежински, некада познат и као совјетолог, у једном интервјуу фебруара 2012. упозоравао је да су у последње две деценије САД изгубиле разумно осећање мере и скромности. По Бжежинском, унутрашње тешкоће у САД утичу и на проблеме у спољној политици. Запад је престао да доминира светом, истиче саветник неколицине америчких председника.
У књизи „Стратешко виђење: Америка и криза глобалне моћи“, Бжежински објашњава да су САД рапидно губиле привлачност у свету зато што су преузеле улогу „светског жандарма“.
Интересантно је да Бжежински, који је годинама правио концепције против СССР и шездесетих година као совјетолог радио у администрацијама председника Кенедија и Џонсона а у време председника Клинтона био један од аутора концепције ширења НАТО на Исток, сада сматра да је била грешка то што је Украјини обећаван улазак у НАТО.
Уочи рата у Украјини, Бжежински, као и бивши амерички државни секретар САД Кисинџер, сматрао је да се, ако се ново руководство у Кијеву определи за фински модел и не буде ни у једном блоку, дакле ни у НАТО, криза у Украјини може завршити мирно и на обострано задовољство. Међутим, у Кијеву су нове власти, у националистичкој еуфорији, као приоритет поставиле улазак у НАТО.
У то време, амерички емисари који су долазили у Кијев нису хтели да виде какве ће све то имати последице. Немири на југоистоку Украјине полако су се претворили у прави рат.
ГОРКА ИСТИНА У МИНХЕНУ
Зашто на Западу за све окривљују Путина − објашњење треба тражити у анализи разлика његове и Јељцинове владавине. Деветог августа 2014. навршило се 15 година откад је Борис Јељцин, тадашњи председник Русије, именовао Владимира Путина за премијера. Путин је, од првог дана, показао да није спреман да попушта кад се ради о руском државном интересу и да жели да врати углед својој земљи на међународној арени.
Односи Путина са највишим руководиоцима у Вашингтону одавно нису идилични, највише због тога што је Америка упорно гурала НАТО ка руским границама и форсирала свој систем противракетне одбране. Сви преговори са Москвом су, заправо, били покушај обмањивања руске и светске јавности.
Да нема ни најмању намеру да се удвара Западу, већ да је спреман да им све говори у лице, Путин је доказао 10. фебруара 2007. у Минхену на Међународној конференцији о безбедности. Многи су упоредили Путинов говор са оним који је Винстон Черчил у марту 1946. одржао у Фултону, а којим је почео Хладни рат. Да подсетимо, Черчил је тада казао: „Власти у Источној Европи не представљају слободну Европу за коју се ратовало, а немају ни основне елементе за одржавање мира.“
Путин у Минхену није рекао ништа ново што већ није говорио својим западним суговорницима. Али, шок је изазвала његова искреност да све то чује светска јавност.
Тешко да се може наћи нешто што није тачно дијагностиковао и предвидео. Путин је објаснио да „једнополарни свет“ заправо значи да постоји један центар где се одлучује. Дакле, ради се „о свету једног господара“, објаснио је он.
Присилно „демократизовање земаља“ спроводи се уз употребу војне силе а она, како је нагласио Путин, само води из конфликта у конфликт и гура свет у амбис. Америка је присвојила себи право да намеће другим државама оно што у Вашингтону сматрају корисним не само у политици и економији већ и у хуманитарној сфери. Подсетио је и да су западни лидери, кад се распуштао Варшавски пакт, обећавали да се НАТО неће „убацити“ у бивше социјалистичке земље.
„Русија је земља са хиљадугодишњом историјом и практично увек се користила привилегијом да води независну спољну политику. Ту традицију ћемо наставити и у будућности“, нагласио је Путин.
Американци су Путинов говор оценили негативно, тврдећи да ниједан руски лидер после Хладног рата није дао тако агресивне оцене. Док су га западни листови углавном хорски нападали, у Москви су тврдили да је његов „грех“ што је рекао истину о америчкој спољној политици.
Американцима је посебно засметало што је Путин рекао да је политика Вашингтона индиректно подстакла многе земље да теже да направе оружје за масовно уништавање, јер се нико не осећа безбедним.
Не спомињући Путина директно, амерички министар одбране Били Гејтс покушао је да му одговори, па је рекао „да су стари шпијуни познати по томе да не говоре увијено“. Међутим, додао је да постоји много заједничких проблема који се морају решавати, а један Хладни рат био је довољан.
Амерички новинари били су помало збуњени, јер је у Минхену, на конференцији за штампу, Путин Буша назвао својим пријатељем и честитим човеком, као и особом са којом се може договорити.
После неколико дана, председник Буш је пред новинарима у Белој кући рекао да може да сарађује са Путином.
„Односи између САД и Русије су сложени. Гледишта нам се разликују, али има области у којима постоји сличност. То је дух у којем ћу ја наставити да сарађујем са Путином.“
Један од ретких познатијих људи у Америци који је у правом смислу разумео Путинов говор био је професор Стивен Коен из Њујорка и он је оценио да минхенски наступ руског лидера треба да разбије неке америчке заблуде.
„После завршетка Хладног рата једна од наших заблуда била је уверење да можемо да радимо шта хоћемо, јер Москва не може да парира. Али, кад је Путин дошао на власт 2000. године, Русија је показала да има своје варијанте. Способна је да прави оружје, уме да се договара са Кином. Много је земаља које нису чланице НАТО, или су против Алијансе и у Русији виде политичког лидера. За њих је Русија мудра, а не конфликтна. Може да их снабдева оружјем којим намеравају да се бране. Била је велика грешка веровати да се тако велика земља као што је Русија неће подићи из клечећег става“, закључио је професор Коен.
Уосталом, Путин је свом колеги Џорџу Бушу више пута рекао да постоје специфичности региона и народа, па и модели демократије морају бити различити.
ДИЈАЛОГ РАВНОПРАВНИХ
И касније је Путин, у интервјуу новинарима из земаља „Велике осморке“, без свађалачких тонова рекао што му се не свиђа у америчкој политици.
Пре пута у Немачку, где се од 6. до 8. јуна 2007. у Хајлигендаму покрај Ростова одржавао Самит Г-8, Путин је поручио да је против тога да само једна земља има право на монопол на истину. На питање новинара „Шпигла“ приближавамо ли се хладном рату, Путин је одговорио да треба умети тражити компромис у решавању компликованих политичких проблема.
„Сада је једна од највећих тешкоћа што неки сматрају да је њихово мишљење коначна истина. То не ствара атмосферу поверења, које је потребно за тражење оптималних решења. Истовремено, не мислим да треба драматизовати ситуацију. Ако ми износимо своје мишљење искрено, отворено и принципијелно, то не значи да тражимо конфронтацију. Дубоко сам уверен да, када бисмо могли да на међународној арени створимо атмосферу тражења компромиса, то би ишло у корист свих. Не би било неких криза са којима се сусреће међународна заједница, не би било такве главобоље коју имају САД у Ираку. Сетите се да смо ми били против рата у тој земљи. Нисмо расположени за конфронтацију, већ за дијалог, али дијалог равноправних, у којем би се водило рачуна и о интересу других.“
„Вол стрит џорнал“ је питао о једном од највећих садашњих проблема Вашингтона и Москве − постављању елемената ПРО у Европи.
„Русија је испунила своје обавезе из Договора о конвенционалном наоружању. Смањила је своју армију за 300 хиљада људи. Шта је био одговор са друге стране? Источна Европа се пуни новим наоружањем. Стварају се две нове базе у Румунији и Бугарској, а монтираће се и радар у Чешкој и ракете пресретачи у Пољској. Шта ми треба да радимо у таквим условима? Наравно да смо ставили мораторијум на Договор“, казао је Путин.
Руски председник је објаснио да ће амерички систем ПРО бити аутоматски, у вези са целокупним њиховим атомским потенцијалом.
„Хтео бих да скренем пажњу да ће се први пут у историји у Европи појавити елементи америчке противракетне одбране. То мења комплетну конфигурацију међународне безбедности. Иран нема ракете домета пет до осам хиљада километара, па су зато америчка објашњења неуверљива и најблаже речено, смешна. Наши војни специјалисти сматрају да ће бити доведени у питање интереси Русије. Тај систем ће моћи да досегне до Урала. Зато смо присиљени да реагујемо. Русија никоме ништа не намеће, већ само полази од здраве логике. Желимо да је свима јасно да Русија неће сносити одговорност за нову трку у наоружању. Ако једна страна поседује систем ПРО, то ствара илузију њене потпуне заштићености и повећава могућност атомског конфликта“, рекао је Путин.
„Мени се намеће питање: Зашто се све то ради? Русија не жели никога да напада. По једној хипотези, то се чини да се не дозволи зближавање Русије са Европом. Ако је то заиста тако, прави се велика грешка.“
На питање америчког новинара намерава ли Русија да ствара нови савез, као противтежу САД, Путин је одговорио да неће јер би то водило у ћорсокак.
„Ја сам против трке у наоружању. Знамо какво је било совјетско искуство и не желимо да поновимо трку у наоружању, него ћемо асиметрично одговарати. Нећемо правити, као Американци, велики систем ПРО и трошити десетине милијарди долара. Ми ћемо направити знатно јефтиније системе који ће бити ефикасни. Тако ћемо обезбедити баланс снага у свету.“
НЕЋЕ УЧИТЕЉЕ
Руском председнику као гордом човеку посебно је сметало и смета му што на Западу воле да „подучавају и деле савете“, о чему је отворено говорио у интервјуу америчком недељнику „Тајм“, који га је у децембру 2007. прогласио човеком године „због стабилности коју је успоставио у Русији“.
Путин је рекао да је главни проблем у односима Русије и САД што Американци желе стално да уче Русе:
„Зашто ви сматрате да имате право да се мешате у наше послове? Последњих година нам говоре: Ми вас чекамо, желимо да вас примимо у нашу цивилизовану западну породицу. Али, зашто сматрате да је ваша цивилизована породица најбоља? Постоје много старије цивилизације него што је америчка. Друго, дају нам до знања, шапућу нам: Спремни смо да вас примимо, али имајте у виду да смо ми патријархална породица, старији смо и нас треба да слушате. У савременом свету не може бити више таквих односа.
Блоковско мишљење треба да умре. Уместо њега треба да дође сасвим други систем односа не само поштовање туђих интереса него и стварање јединствених правила која се називају међународно право. Ако се строго држимо тих правила, резултат ће бити стабилност у свету и заштита интереса не само малих него и великих земаља, чак и супердржава као што је САД.“
Путин је тада поручио да Русија не намерава да буде супердржава која би доминирала у савременом свету и наметала своје мишљење осталим земљама и да не жели никоме да командује.
„Хоћемо да имамо довољно снага да заштитимо себе, своје интересе и да имамо тако добре односе са суседима и главним партнерима да они буду заинтересовани за развој и јачање Руске Федерације.“
У време док се већина политичара у свету труди да се допадне или барем да се не замери главном светском газди и полицајцу који седи у Вашингтону, Владимир Путин им отворено говори оно што многи мисле. Америчке политичаре посебно љути што Путин говори да они паразитирају користећи машине које штампају долар без покрића.
„То је лоше за светску економију, али и за САД, јер слаби њихову финансијску дисциплину. Они сада само штампају новац. Не желим никоме да дајем оцене, али они су својевремено саветовали нама да се тако не понашамо. Штампати новац некада је неопходно, али таква политика мора имати ограничења“, објаснио је Путин.
ИНСТИТУТ ЗА „ОТПОРЕ“
Американци су покушали да се мешају у изборе за председника Русије на крају другог Путиновог мандата. Најтиражнији руски лист „Комсомолска правда“ објавио је уочи избора 2008. дугачак текст под насловом „Запад је већ дао новац за цветну револуцију у Русији“, где се описује како америчке организације желе да „помогну“ Русији да изабере себи председника. Московски правосудни органи тражили су од центра „Меморијал“, који се бави заштитом људских права, да им објасне са чијим су парама издали упутства којима саветују грађане како да се жале Европском суду за људска права у Стразбуру. Повод за такву истрагу била је сумња да су паре стигле са Запада. Да би се спречило политичко мешање из иностранства, Русија је донела закон којим се забрањује добијање „помоћи“ за вођење политичке активности, а поготово спонзорисање политичких партија на изборима. Популарна „Комсомолка“ је детаљно описала како западне „невладине организације“ планирају да, у години председничких избора, дају „свој допринос“ у бирању Путиновог наследника.
Циљ је био да се Русија уздрма изнутра, онако како је то рађено у неким бившим социјалистичким земљама. Иако је пре избора био донет закон који забрањује да политичке партије добијају финансијску помоћ из иностранства, новинари су били шокирани кад су видели да је у Русији, ипак, поново регистрован амерички Национални демократски институт, на чијем челу је Мадлен Олбрајт, бивши први амерички дипломата, која се никада није одликовала посебном љубављу према Русији, а добро су је запамтили и Срби.
Институт је у Русији деловао од 1989. „Комсомолка“ је писала да је управо Национални демократски институт америчким парама финансирао револуције и немире у многим бившим социјалистичким земљама. Прво су финансирали „Отпор“ у Србији. Касније је плаћао омладински покрет „Кмара“ (доста је) у Грузији.
Американци су новчано помагали револуцију и у Украјини. Искуство из Србије и Грузије коришћено је и у „наранџастој револуцији“. У фебруару 2006, КГБ Белорусије је утврдио да су активисти забрањене организације „Партнерство“ имали фалсификоване протоколе избора, по којима је кандидат опозиције Милинкевич „победио“ са 53,7 одсто. Амерички Национални демократски институт финансирао је и опозицију у Киргизији и Казахстану.
Руским властима је посебно сметало што су се парама са Запада организовали „образовни програми“ за студенте, а буџети за те активности стално су расли.
У руском закону је јасно речено да се тзв. „невладиним организацијама“ забрањује да се баве било чиме што доводи у питање суверенитет земље, национално јединство, културно наслеђе и што је у супротности са руским националним интересима. А као што је познато, на челу америчких организација које желе да „помогну“ Русији налазе се бивши професионални обавештајци.
У једној од публикација Фонда „Карнеги“, 2005. године објављено је да искуство „Отпора“, „Кмаре“, белоруског „Зубра“ и украјинске организације „Пора“ (Време је) треба користити у Русији.
КО НИЈЕ СА НАМА…
Зашто Русија и Америка не могу да буду савезници?
„Америци нису потребни савезници, него вазали. Русија не намерава да живи као земља окружена непријатељима и ми бисмо хтели да и са САД будемо савезници, али то је немогуће. То што сада видимо − није савезништво. Добро је да се и у Америци догађају промене, па део друштва не жели да и даље има улогу међународног жандара“, рекао је Путин, отворено и јасно, децембра 2011. године.
Одговарајући на питање америчког политиколога како то да Американци имају савезнике, а Руси не, Путин је рекао да зна како се према америчкој спољној политици односе њени такозвани европски савезници.
„У пракси то изгледа тако што Американци уђу у Авганистан, без саветовања са савезницима. Тек после бомбардовања су им рекли: Ко није са нама, он је против нас. Зар је то савезништво?“, упитао је Путин.
Додао је да је исто било и у Ираку.
Путин мисли да је једнополарни свет неодржив, јер је сада све много сложеније него када је постојао СССР, са својим квазисавезницима који су се разбежали чим се Савез распао. Ако Америка настави са таквом политиком, и они ће изгубити тзв. савезнике.
Тврди да Америка прави велику грешку јер се служи резонима Хладног рата, па и то утиче на Европу, којој не да да ради са Русијом као потенцијалним савезником.
„Ми смо се довољно отворили и свако веће отварање може само да изазове промају“, казао је Путин.
Јача интеграција Европе и Русије је, по Путину, неизбежна а за сада постоје „технички разлози“ који то спречавају.
И у тексту који је објавио „Њујорк тајмс“ августа 2013. Путин је, без устезања, говорио шта је лоше у америчкој спољној политици:
„За Америку је војно мешање у унутрашње конфликте других држава постало обична пракса, и то забрињава. Зар то може бити дугорочни интерес САД? Ја у то сумњам. Милиони људи по целом свету све чешће виде у Америци не модел демократије већ земљу која се ослања само на грубу силу, која окупља коалицију под девизом: Ко није са нама, тај је против нас.
Као пример несретног америчког мешања, Путин је навео операције у Либији, Авганистану и Ираку. Осим тога, таква политика руши ауторитет ОУН, јер утицајне земље раде независно од решења те институције“, објаснио је Путин.
Руски председник је поставио питање које мучи многе државнике света: Хоће ли ОУН поновити судбину Лиге народа ако велике силе буду водиле ратове без одобрења Савета безбедности ОУН?
РУСКИ ЧОВЕК БЛИЖИ БОГУ
У једном разговору за телевизију у јуну 2013, Путин је објаснио да (америчка) империја не може себи да допусти да показује слабости. Због тога, било какав покушај да се договори са партнерима унутар Америке се често доживљава као њена слабост, а то руководство земље себи не може да дозволи.
Путин сматра да руководство САД одлично разуме да није у стању да само реши све светске проблеме, али због унутрашњополитичких разлога не може да иде на компромисе.
„Између Русије и Америке данас практично не постоје идеолошке противречности, већ фундаменталне културолошке разлике. У основи америчког самосазнања лежи индивидуализам, а у основи руског колективизам“, казао је Путин.
Говорећи о разлици у менталитету Руса и Американаца, Путин је навео пример Стаљина. Он не би, додао је, атомском бомбом дотукао противника који се практично предао. А Американци су применили против Јапана атомску бомбу.
„Руски човек живи са другачијим вредностима, више духовним и ближим Богу. Русима и Американцима је тешко да схвате једни друге, али је могуће.“
Подсетио је да су у тешким годинама, као што су Први и Други светски рат, САД и Русија биле на истој страни барикада.
„Нешто нас, ипак, обједињује, неки темељни интереси. На то морамо обраћати пажњу. Пре свега, знати своје разлике. Знати шта је позитивно, шта нам може помоћи да сарађујемо.“
ВЛАДИМИРЕ, ТИ СИ ХЛАДНОКРВАН
И у Москви и у Вашингтону имају исту оцену: до хлађења односа је дошло због рата у Грузији. Једина је разлика што су у Москви сматрали да је амерички председник знао шта се спрема у Тбилисију, док Буш тврди да је и њега све то изненадило.
„Практично смо прекинули односе у августу 2008, кад је Русија послала тенкове преко границе, у Грузију. Био сам у Пекингу, на Олимпијским играма. На церемонији отварања Лора и ја смо седели у истом реду са Путином и његовим преводиоцем. Била је то прилика да поразговарамо. Знао сам да ће ТВ камере бити уперене у нас, зато сам се потрудио да изгледам мирније. Рекао сам му за озбиљну грешку и како ће Русија изоловати себе ако се не повуче из Грузије. Путин ми је одговорио да је Сакашвили војни злочинац и да је испровоцирао Русију.“
„Упозоравали смо вас да Сакашвили има врелу крв“, рекао је Буш Путину.
Овај је одговорио:
„И ја имам врелу крв.“
Буш га је погледао и казао:
„Не, Владимире, ти си хладнокрван.“
Незадовољан Путиновом реакцијом, Буш је одлучио да назове председника Медведева.
„Телефонирао сам му кад сам се вратио са стадиона у хотел. Било ми је важно да искажем своје сумње председнику Медведеву. Он је био оштар, али и ја. Упорно сам му сугерисао да одмах зауставе продор и рекао сам да ће неадекватне реакције изазвати свет против Русије. Медведев је одговорио да је Сакашвили личио на Садама Хусеина и да је почео варварски напад у којем је погинуло око 1 500 људи.
Касније је Буш признао да се највише плашио да Руси не уђу у Тбилиси и свргну Сакашвилија.
УВЕК ИДЕ ДО КРАЈА
Почетком јула 2014, за време промоције своје књиге „Тешка решења“ у Берлину, Хилари Клинтон је оценила да Путин може бити опасан.
„Путин је човек који увек иде до краја. Он прво тестира какав ће бити отпор других, а затим примењује своју прилагођену тактику.“
Као амерички државни секретар, Хилари Клинтон није могла да успостави нормалан дијалог са Путином, што ју је видно иритирало. То се најбоље види у њеним мемоарима.
„Много година сам размишљала како да схватим Путина. У марту 2012, када сам дошла у његову дачу, препирали смо се о трговини и Светској трговинској организацији. Наша дискусија је била у затвореном кругу. Путин није одступао ни корак. Он ме није скоро ни слушао. Други пут сам пробала другачије да се понашам. Знала сам да је заљубљеник у природу и да се бори за њено очување. Та тема је и мене јако занимала. Рекла сам му: ‚Господине Путин, испричајте ми шта чините за спасавање тигрова у Сибиру.‘ Он ме је задивљен погледао. На крају сам успела да на себе привучем пажњу… Путин ми је причао о тигровима на истоку, о белим медведима на северу, као и другим врстама које су у опасности од изумирања“, записала је Хилари Клинтон.
Она је, иначе, предлагала да САД пређе на нову тактику са Путином, тако што неће остављати утисак да је Америка превише заинтересована за сарадњу
Владимир Путин: Друго лице челичне песнице
Иако је пре петнаестак дана прославио свој шездесет први рођендан, за даме он је један од најпожељнијих мушкараца на свету. То и не чуди јер и у седмој деценији живота његово тело делује затегнуто, највише због активног бављења борилачким вештинама, али и слободног времена које проводи у лову и пецању по руским тундрама. Активни је борац за заштиту ретких животиња, бајкер, заљубљеник у адреналинске спортове, подједнако одважан када седне у ловачки авион или моторног змаја. Иако у неким приликама делује стидљиво и скромно, он то сигурно није. Вешт је говорник, успешан политичар и ефикасан преговарач, опрезан је у обећањима, али држи дату реч. Не трпи ултиматуме и не моли за помоћ, али је радо даје, посебно уколико је то у геополитичком и сваком другом интересу његове државе. Са добрим делом горе наведеног сложиће се већина, мањина ће рећи: Да, али... Ипак, сви ће признати једно - он је један од двојице најмоћнијих људи на свету. Без обзира на то да ли припадате групи обожавалаца његовог лика и дела или критичарима, сложићете се са чињеницом да је Владимир Путин све осим обичног политичара изабраног од народа да га води. Пре свега, он је харизматична особа која је својим препознатљивим наступима придобила поверење највећег броја Руса, што је три пута верификовано и на председничким изборима. Успех код обичног народа, претежно припадника ниже и средње класе, највише дугује чињеници да оставља утисак јаке и чврсте особе која у сваком тренутку зна шта ради.
Владимир Владимирович Путин рођен је у Лењинграду, данашњем Санкт Петербургу 7. октобра 1952. године у породици Владимира Спиридоновича Путина, припадника НКВД (бивша јавна и тајна совјетска полиција) и фабричке раднице Марије Иванович Путин. Његов отац је раних тридесетих година прошлог века био регрутован у совјетску морнарицу, а касније, током Другог светског рата, прекомандован је у диверзантску групу НКВД па многи и у тој чињеници виде корене његовог занимања за тајне службе. Деда по оцу, Спиридон Путин, био је Лењинов и Стаљинов лични кувар. Двојица Владимирове старије браће рођени су средином 1930. године, али један је умро после само неколико месеци живота, док је други подлегао дифтерији током немачке опсаде Лењинграда. Владимир Путин одрастао је живећи скромно са родитељима у малом државном стану и као дете није, за разлику од других, маштао о томе да када порасте буде ватрогасац или лекар. Од раног детињства он је желео да буде обавештајац, тајни агент, народски речено - шпијун. Уместо кликера и осталих дечјих игара, омиљена забава била му је опонашање ликова обавештајних официра из совјетских филмова. После завршене средње школе, млади Владимир уписао је права на међународном огранку Лењинградског државног универзитета на којем је 1975. и дипломирао. Током студија, Путин је упознао Анатолија Собчака, асистента на предмету пословно право, који је касније одиграо важну улогу у његовој каријери. Као студент наставио је активно да се бави џудом, али и испунио последњи предуслов, иако незваничан, за остварење дечачког сна - примљен је у чланство Совјетске комунистичке партије.
Убрзо после дипломирања регрутован је у КГБ па је следећих годину дана провео завршавајући неколико специјалистичких курсева. Током 1978. изучавао је методологију рада страних обавештајних служби у Москви, после чега је распоређен у Прво одељење управе у Лењинграду које се бавило страним обавештајним службама.
На самом почетку 1980. године упознао је будућу супругу, двадесетдвогодишњу Људмилу Шкребневу, студенткињу шпанског језика на Лењинградском филолошком факултету, која је у то време радила и као стјуардеса Аерофлота. Три године касније, 1983, они су се венчали, а Путин, пошто је прошао и додатне провере, одлази на усавршавање на КГБ-овој високој школи у Москви. Следеће године, по завршетку и тих студија, унапређен је у чин мајора. Средином осамдесетих Путинови се селе у Дрезден, тадашња ДДР (Демократска Република Немачка или Источна Немачка) где Владимир добија прву и једину дужност у иностранству. Иако није био најзадовољнији постављењем за које је мислио да је испод његових могућности, Путин је вредно радио. Те године добили су ћерку Марију, а следеће и другу, Јекатерину Катју, која се родила у Дрездену. Немачка тајна служба БНД била је тада, како наводе неки извори, у поседу одређених информација које су говориле о његовим ванбрачним активностима, али те приче остале су на нивоу нагађања. Рушење Берлинског зида само је симболички обележило крај једне епохе и пропаст једног система, друштвеног уређења, али и целог хладноратовског источног блока. Исто тако симболично, распад СССР-а заправо можемо посматрати и као почетак Путинове вртоглаве политичке каријере. Када је 1990. престала да постоји Источна Немачка, Путин је повучен из Дрездена и цела породица преселила се назад у Лењинград. Тада су, тврде упућени, почеле да се примећују и прве пукотине у браку Путинових. Када је 1990. Људмила доживела саобраћајну несрећу, Владимир је није обишао у болници јер је показивао Санкт Петербуг америчком магнату Теду Тарнеру и наводно је послао свог помоћника са букетом цвећа. Тих година она га је својим пријатељицама наводно описивала као вампира који јој исисава живот, али бар је не туче и не пије. Следеће године, у време непосредно пре неуспелог државног удара против председника Русије Бориса Јељцина, Владимир Путин, тада у чину пуковника КГБ-а, напушта службу. Посао налази код свог познаника из студентских дана, некадашњег асистента и професора Анатолија Собчака, градоначелника Санкт Петербурга (те године Лењинграду је враћено име које је носио до 1914). Путин му постаје саветник за међународне односе, 1993. именован је за заменика, а 1994. и за првог заменика градоначелника. На тој позицији остаје до 1996. када Собчак губи на изборима, а Путин, схватајући то као своју моралну обавезу, подноси оставку и сели се у Москву.
– Пут ка слободном друштву није био једноставан. Постоје трагичне и славне странице у нашој историји - рекао је једном приликом Владимир Путин. У јуну те године придружио се Јељциновој администрацији, а следеће две године добио је неколико веома одговорних и важних послова. У мају 1998. Јељцин га поставља за првог заменика шефа председничког особља, а 25. јула исте године и за шефа Федералне службе безбедности која је наследила некад свемоћни КГБ. Тако постаје стални члан Савета безбедности Руске Федерације, а у марту 1999. и његов секретар. Путин је 9. августа 1999. године постављен за првог потпредседника Владе Руске Федерације, а касније истог тог дана, Јељцин смењује премијера Сергеја Степашина. Аутоматски, Путин је постао вршилац дужности премијера којег Борис Јељцин жели да види и као званичног наследника Степашина, што је гласањем у Руској Думи (скупштини) недељу дана касније и озваничено. За мање од осамнаест месеци, Путин је био пети премијер Русије и многи су предвиђали да се на том положају неће задржати много дуже од својих претходника. У томе су предњачили Јељцинови главни опоненти за предстојеће председничке изборе, градоначелник Москве Јуриј Лужков и бивши премијер Јевгениј Примаков, а један од циљева био им је да спрече Путина да постане Јељцинов наследник. Тачку на и у Путиновој политичкој каријери ставио је нико други до Борис Јељцин. Изненада, 31. децембра 1999. године он подноси оставку на место шефа државе и за свог наследника, вршиоца дужности председника Руске Федерације до председничких избора, именује Владимира Путина. Лужков и Примаков, иако затечени овим потезом, ипак се не предају. Шансе да победе тада већ најпопуларнијег политичара у Русији све су мање. Путина обичан народ види као човека реда и закона, премијера, касније и ВД председника Русије, који не преговара са терористима и на свим фронтовима, посебно у Чеченији, Дагестану и Ингушетији наноси им губитке и снажно се бори за интересе земље. У предвечерје председничких избора, Путин грађанима Русије, пре свега припадницима војске, преноси јасну поруку да је он један од њих и да ће то увек бити и тако материјализује своју предност над политичким противницима. У јеку најжешћих борби у главном граду Чеченије Грозном, он 20. марта слеће на оближњи аеродром у борбеном авиону СУ-27 и обилази линије фронта. Учинивши оно што ниједан његов претходник није ни помислио да уради, Путин је јасно ставио до знања како не признаје страх, али и да схвата значај директног маркетинга. Годинама касније он ће градити имиџ неустрашивог председника и премијера: зарањаће у подморници, бринути о угроженим ждраловима и сибирским тигровима, јахати степама и пецати го до појаса.
-И успеваће у томе, заправо у свему чега се дохвати. На председничким изборима, 26. марта те године, побеђује у првом кругу са 53 одсто гласова изашлих бирача. Као један од главних циљева он прокламује успостављање економске стабилности и враћање Русије на геополитички терен у статусу који јој заиста као суперсили и припада. На изборима 2004. убедљиво побеђује са чак 71 одсто гласова, а на онима из 2008, због одредбе Устава која каже да председник не може да обавља три узастопна мандата, он као свог кандидата протежира Дмитрија Медведева, премијера и пријатеља из Санкт Петербурга. Они мењају позиције, Медведев је председник, а Путин премијер, иако многи тврде да је све важне одлуке и даље доносио Путин, а Медведев их је само парафирао. На изборима 2012. године односи победу са 62 одсто гласова започињући свој трећи председнички мандат. Током својих председничких мандата и времена које је провео на челу Владе, Путин је довео до повратка политичке стабилности и економског напретка Русије стављајући тачку на кризу свих сегмената друштва насталу почетком деведесетих као последицу распада тадашњег СССР-а. Током протеклих 13 година, Путин је јасно ставио до знања да је Русија једна од две највеће војне силе на свету и то доказао преданом борбом против кавкаских терориста не преговарајући са њиховим вођама. На силу је одговарао силом, као и током краткотрајног рата са Грузијом која је покушала да поврати отцепљене области Јужне Осетије и Абхазије. Обновио је територијалну целовитост успостављајући истовремено јаку вертикалну моћ. Током његовог, неки ће рећи аутократског владања, неспорно је много више онога што му иде наруку. Руска економија бележила је раст девет узастопних година, забележен је раст бруто друштвеног производа од 72 одсто, за 50 процената смањено је сиромаштво, а просечна плата у Русији са 80 порасла је на 640 америчких долара. Економски аналитичари ове успехе приписали су, пре свега, снажном макроекономском управљању , значајним реформама, фискалној политици и приливима од енергената, што је Русију сврстало и у ред економских суперсила. Иако је у Русији увек дочекиван с осмехом, на Западу су тврдили да влада аутократски, осуђивали су његове потезе, неке именовали као ускраћивање људских права, посебно оне усмерене против политичких неистомишљеника. Западна Европа ипак је морала у свом интонирању обраћања према Русији да бира лакше речи и термине због свеприсутне свести о зависности од невероватних залиха природног гаса којима Русија располаже. Други фактор је свакако чињеница да је она постала једно од најпробирљивијих тржишта квалитетне и скупоцене робе коју Запад производи. Случај чланица панк групе Пуси Рајот које су због перформанса изведеног у цркви осуђене на вишегодишње робије то и доказује. Владимир Путин заправо је одраз руског друштва којем такав начин вођења политике и одговара. Они заправо желе чврсту руку, а Путин им управо то и пружа. За део руског економског бума, својеврсне успеле економске и политичке перестројк,е заслужан је и неw деал који је направио са бројним милијардерима који су своје прве милионе стекли крајем осамдесетих и почетком и средином деведесетих година прошлог века сумњивим приватизацијама, закупом природних ресурса, неретко и пљачкањем фирми којима су у име државе руководили. Њима је стављено до знања да се бесомучно богаћење више неће толерисати уколико држава и грађани не буду имали користи од тога. Већина богаташа пристала је да новац инвестира у домовини под условима које је дефинисала држава, заправо да на одређени начин плате државни рекет. Неки попут Бориса Березовског и Михаила Ходорковског нису на то пристали. Березовски је спас све до своје смрти пронашао у егзилу, у Великој Британији, док Ходорковски није био те среће, осуђен је на деценијску робију, а имовина му је конфискована. С друге стране, неки од најбогатијих људи са Форбсове листе управо су Руси који своје послове у домовини и ван ње воде како на своје, тако и на задовољство Владимира Путина и државе. Медијски најекспониранији, али не и једини су српски зет Александар Мељниченко, Олег Дерипаска и Роман Абрамович. Поштоваоци лика и дела Владимира Путина рећи ће да је спољна политика, чији је главни креатор и експонент управо он, принципијелна, док опоненти из Русије, пре свега из редова бивших и садашњих комуниста и националиста који сањају о рестаурацији СССР-а, тврде да је мајка Русија практично на коленима. Када је септембра 2001. Ал Каида напала само срце Америке, Путин је тадашњем председнику Џорџу Бушу поручио да ће Русија бити амерички савезник у борби против тероризма противећи се ипак унилатералним акцијама против Авганистана, касније и Ирака. Путин и званична Москва били су, принципијелно, и против мешања Запада у политичка превирања током арапског пролећа, посебно против сврставања на једну страну у либијском и сиријском грађанском рату. Ипак, на Резолуцију Савета безбедности за интервенцију у Либији, Русија није уложила вето. Да је граница, што се Русије тиче, пређена сведочи пример Сирије. На најаву једностране англо-америчке војне акције без одобрења Савета безбедности, Путин је реаговао упућивањем флоте у подручје Медитерана, надомак сиријске обале и последње базе ван територија некадашњег СССР-а штитећи тако интересе своје земље. Како војне, тако и економске јер сиријски председник Башар ел Асад је добар, изванредан купац најсавременијег руског оружја.
Владимир Путин има српске крви
Путини су се у Русију доселили с Космета за време Велике сеобе Срба 1690. Једна њихова грана покушала је преко карпатских гудура да стигне до Русије

Главни и одговорни уредник српско-руског магазина “Наше слово” Владо Мићуновић, након исцрпне истраге, дошао је до податка да руски председник Владимир Путин можда има српске крви, преноси телеграф.рс.

У овој истрази помогао му је кустос Живко Марковић, а према Мићуновићем сведочанству, кренули су од биографије славног српског просветитеља Доситеја Обрадовића, преноси портал ”Порекло“.
Добар део тих записа односи се на луде дечачке дане Доситеја, који се до закалуђерења звао Димитрије, као и његовог најбољег друга Николе Путина, званог Ника. Ову двојицу немирних пајташа, спремних на свакакве авантуре и изазове у тражењу нових сазнања о животу, обичајима и вери, повезивао је још ведар дух и велика храброст.
Њих двојица потичу из места званог Чаково, које је у то време припадало румунском делу Баната. Заједно су у Темишвару код истог мајстора Петра Јаковљевића, изучавали крзнарски занат.
Још пре повезивања животних путева Нике и Димитрија (Доситеја) овај други кренуо је с великом неуспелом авантуром: покушао је да бежи у калуђере, односно у Турску.
Два другара, Путина и Обрадовића, у многом је приближавала чињеница да су обојица били сирочад: Ника је имао само мајку, а три године млађи Димитрије није имао ни оца ни мајку.
За Нику се много касније заинтересовао и Марко Живковић, професор Универзитета у Букурешту. Пишући своју докторску дисертацију о Доситеју он је закључио да се након повратка из манастира Хопово Путину губи сваки траг: није нашао ниједан податак у родном му Чикову, нити у Државном музеју у Темишвару.
Да би “Наше слово” разјаснило енигму Никиног мистериозног нестанка, кустос Марковић пише писмо колегиници из Румуније Олги Путин, кустосу Музеја Српске Православне Цркве у Темишвару.
Одговор од госпође Путин стигао је у Нови Сад 1. августа 2000. У њему је саопштила да од почетка 20. века породице Путин више нема у Чакову, али има једино у Иванди, одакле и она потиче. Госпођа Путин нагласила је у одговору на писмо да се и лично интересује за своје порекло.
Каже да су се Путини доселили с Космета за време Велике сеобе Срба 1690. Једна њихова грана покушала је преко карпатских гудура да стигне до Русије. Била је то права голгота по највећој хладноћи, јер су кренули на пут у касну јесен, уз велику неизвесност да ли ће савладати све замке сурових Карпата. Олга Путин навела је још да се њен деда за време Првог светског рата прикључио Србима у Русији.
Из Потиске, Поморишке и Подунавске војне границе у Русију се преселило око 25.000 Срба који су тамо основали своја нова насеља са завичајним именима. То је почело 1751. и трајало више година. Поставља се питање како се о Ники Путину после његовог повратка у Чаково баш ништа не зна. Највероватније је тај немирни ватрени дух после неуспеле хоповске авантуре с неком од српских група одездио у Русију и тамо заорао бразду, пустио корен у руску земљу, савио своје гнездо и оформио породицу на новом огњишту.
Пошто су се српски Путини тада запутили у Русију, логично се намеће питање: није ли садашњи председник Русије један од потомака Нике Путина или неког другог од те фамилије из Војводине, чији још дубљи корени досежу до српског страдалачког Косова? Није ли овај мудри и уздржани, али кад треба и веома одлучни државник, наше горе лист – као што је у жилама руског цара Ивана Грозног, преко његове баке по женској линији, Ане Глинске (потиче из српске властелинске породице Јакшић) – такође текла српска крв?
Према Мићуновићем писању, у међувремену је и Путинов брат од стрица сазнао да се овде истражује могуће Путиново српско порекло.
На питање да ли се љутио или увредио, добио је следећи одговор:
- Не да се није љутио, већ се радовао тој причи и све време уз помоћ једног броја присутних пријатеља је, видело се навијао за српску верзију!
“Наше слово”, како преноси портал “Порекло” после дужег времена намерава да настави потрагу за српским коренима Путинових. На помолу су неки нови важни детаљи…

Постаните ФРОНТОВАЦ-кликните ОВДЕ

Продајни кутак

knjiga-osina-celija