boban-gajic

Помозите својим прилогом:

Belarusian Chinese (Traditional) English French German Greek Russian

gazeta

Видео клипови

Video klipovi

selo-miscici-1На овом месту, велики жупан Стефан Немања, први пут је на руке примио свог трећег сина, од Бога измољеног у позним годинама. Велики и премудри Стефан Немања, разнежен и преплављен љубављу дочекао је то мало и ситно чедо речима: „Мишче моје мало!“. Тако од оних времена до данас остаде име тог места а данас засеока- Мишчићи!
Мишчићи, ту све грми од историје, историје нас и нашег порекла. Родно село Светог Саве у коме се отац Велики жупан Стефан Немања на рођењу обратио речима: „Мишче моје мало“. И тако село доби име. Стефан Немања, заточен на брду изнад Ковачева загледан у једно друго брдо које је једино видео из своје ћелије, молио се Светом Георгију за избављење. И био је избављен, након чега је решио да подигне манастир Ђурђеви ступови, у стилу који представља комбинацију византијске архитектуре на истоку и романског западног стила. То се десило 1171. године. Иначе, Стефан Немања се двапута крстио. Једном у латинској цркви у Зети а други пут у Цркви Светог Петра и Павла, на пар километра од Мишчића. Она је настала у 8. веку и представља вероватно најстарији хришћански споменик на овим просторима. Село Дежева, где су живели српски краљеви тог времена.

Сваки камен у Дежевској долини је историја - овде је, у засеоку Мишчићи, рођен Свети Сава, овуда је у време највеће моћи шетао Стефан Немања, овде су се играли његови синови Вукан, Стефан и Растко, одавде су у свет полазили краљеви: Урош, Драгутин, Милутин.
- Задрхтим када помислим ко је све газио овом земљом и обично се запитам: да ли смо ми, који данас живимо у Дежевској долини, достојни наследници тих великих људи? Бојим се да нисмо.
Ово за "Новости" истиче Првослав Сеновић, домаћин из Дежеве, села у близини Ђурђевих ступова и Петрове цркве, у коме су на чувеним саборима доношене историјске одлуке, где су рођена два српска цара, више краљева и где је свет први пут угледао и Растко Немањић - Свети Сава . Темељи родне куће Светог Саве су у корову, беспућу и мраку. Да није великог крста, који су ту поставили представници Цркве, нико не би ни знао да је ту рођен велики епископ и просветитељ. У сличном стању је цела Дежевска долина: заборављена, запуштена, запостављена...
- Ми се већ годинама трудимо да организовањем "Немањиног дежевског сабора", на који позивамо много угледних људи из науке и културе, укажемо представницима садашње државе да је дужна да цени и поштује своју историју. Дежевска долина је још далеко од очију шире јавности, овде нема туриста, а и они који дођу обиђу Петрову цркву и оду, а да и не наврате до Савиног родног села. Жалосно је да школе из Београда, Шумадије, Поморавља и других делова Србије воде ђаке на екскурзију у Грчку, Турску или Италију, а да деца никада не наврате у постојбину своје државе, нити знају где се она налази - каже др Добросав Никодиновић, организатор манифестације "Немањин дежевски сабор".

СТОЧНА ПИЈАЦА
УМЕСТО да дочекују туристе из Србије и света, неки од мештана покушали су да на педесетак метара од Савине родне куће у засеоку Мишчићи изграде сточну пијацу. Упркос противљењу многобројних поштовалаца српске историје, стока се повремено продаје баш на овом месту.

У том селу је краљ Драгутин пренео престо на Милутина, његовог брата. Поред Дежеве је Судско Село, названо по првом суду на овим просторима. Све је то био Стари Рас, стара српска држава, чији је трговачки центар било Трговиште, на два брда од Ковачева, а иза још једног брда је манастир Сопоћани, задужбина Стефана Уроша Првог из средина 13. века Од тада је назив за српску државу, еквивалент Србији, био Расциа или Рашка. Многи нам кажу зар је историја толико важна, али шта смо ми без историје. Она може бити инспирација, предмет тумачења, често и релативизована, али довољно је отићи на Ђурђеве ступове и погледати Дежевску долину. И онда ћете сазнати истину, толико лепу и јасну о једном дивном народу, а ако ништа више бићете поносни на њих зато што су одабрали толико лепо место за живот. На крају крајева, тишина Дежевске долине ће Вас опустити, на начин на који пречесто не разумемо, а и нема потребе да га разумемо, довољно је да уживамо у тишини и миру манастирског комплекса који још данас само чувају манастирски монаси. Често испијајући ракију, причамо о историји предака. Ми Срби имамо обичаје, који увек почињу и завршавају се ракијом. У овом крају имају и локалну сорту шљиве звану Дежевка од које пеку све те галоне ракије. Жена у овом крају готово да нема. Све су отишле у град. Јелена Анжујска жена краља Стефана Уроша Првог, долазећи у овај крај прошла је путем уз реку Ибар, путем Долине јоргована ( која и данас има тај назив ), могла је да ужива у мирису јоргована које је њен будући муж засадио у част своје жене. Јелена Анжујска је као своју задужбину оставила манастир Градац, где је њено тело и сахрањено. Легенда каже да се након три године од њене смрти јавила у сну једном монаху, и да је након тога гроб отворен, а њено тело је нађено цело и очувано као у роси. Од тада се слави као светитељка, а ми и данас можемо да уживамо у мирису јоргована, никлих из семена прошлих векова. У овом крају данас нема путева, па причамо о изградњи моста укупне дужине 5 метара, и сигнала за мобилни телефон и ко зна шта још. И даље се мештани дозивају са брда на брдо, а бетонски мост сведочи о победи човека над потоком. Као што видите велика је разлика од уживања у историји једног краја и живота у њему са свим проблемима које он носи. Постоје идеје, али нико од нас нема могућност да донесе одлуку и нема пара да се реализују. То би требало да је најмањи проблем, али у Србији је то највећи проблем. Верујемо својој држави и Немањићима. За њих смо ратовали и радовали се рођењу светог Саве, малом мишчету чувајући завет старе државе у којој данас живимо и на коју смо поносни. На бедему Европе, са звуком звона париског Нотре Даме-а. најављујући крај историје једне земље, земље наших предака, помешаног звонима свих манастира који и данас чувају сећање на рудименте исте те Европе, морају почивати темељи будуће Србије. У селима људи још увек има, има оних са којима можете попити ракију и чути пуно тога о нама самима, заиста се радујемо да дођете у Дежевичку долину. Ово место је онај камен темељац српске државе. Запостављено, перманентно, а тај предео, то село, Мишчићи, и та црква у Дежеви би требало да добију један крајње репрезентативан изглед. Колевка Србије није на Косову, већ баш ту у Дежеви. Косово нам свакако није више доступно, а Дежева и Нови Пазар су свакако престоно место Стефана Немање и родно место Светога Саве. Чак је и постављен један спомен крст на месту где се сматра да је рођен Растко Немањић. Очекујемо Вас, па да наставимо причу о Немањићима. За све остало треба још неко да се побрине, неко велики и снажан.
Чули сте нас и разумели.

Стефан Немања без јубилеја

Година у којој се прославља 1.700 година Миланског едикта уписала је још један значајан јубилеј за Србију - девет векова од рођења оца српске нације, великог жупана Стефана Немање. Нажалост, српске политичари нико на то није подсетио па је то учинио председник Удружења Рас у Новом Пазару др Добросав Никодиновић.
selo-miscici-2 
Петрова црква
 
Он је написао саопштење за јавност и писмо "надлежнима у Београду" да се ове 2013. године навршава 900 година од рођења Стефана Немање и да би ваљало да се тај јубилеј бар скромно обележи. Нико му још није одговорио, само мали део медија објавио је овај апел, а неки су га чак и критиковали што у време кризе и беспарице уопште помиње могућност обележавања једног оваквог датума.
 
- Стефан Немања је најзначајнија личност српске историје и српске државе, његово дело је огромно и непревазиђено, његово дело је држава Србија која и данас постоји - каже др Никодиновић.
 
- Он је родоначелник династије Немањића која је владала Србијом 200 година, дала је седам краљева и два цара, сви су рођени овде у Старом Расу, овде је, у Дежевској долини, рођен и Свети Сава. Овде је била прва српска престоница, прва српска епархија и прва митрополија, овде су рођена и два српска патријарха. Ми савременици имамо велику част и привилегију да живимо у крају где се стварала најславнија српска историја и где је све почело.
 
Рушевина родне куће

 Никодиновић закључује да смо заборавили да ценимо прошлост и оно што су нам Стефан Немања и Свети Сава оставили.

- Нисам сигуран да би од великог Стефана и премудрог Саве добили прелазну оцену. Рашка област је огромно национално благо, драгуљ српске историје, али многи у Србији тога уопште нису свесни. Мало о својој прошлости знамо, јер је Рашка област неистражена, а и 457 година је тамновала у турском ропству које је, бојим се, променило свест Немањиних баштиника. Сигуран сам да ће 900-годишњица рођења Стефана Немање проћи незапажено, да овај догађај јавност у Србији неће ни регистровати, београдска штампа више простора посвети рођендану неке фолк певачице него оснивачу српске државе! Тако је било и недавно приликом обележавања Светог Саве, само ретки медији објавили су да је Савиндан скромно обележен и у Мишчићима, Савином родном селу, у Дежевској долини, недалеко од Петрове цркве и Ђурђевих ступова - наглашава Никодиновић.

 Држава већ деценијама ништа не чини да родно село Светог Саве, где су постојали и остаци светитељеве родне куће, уреди и Мишчиће претвори у место српског ходочашћа.

- Нажалост, уместо да ђаци овамо долазе на екскурзије, њихови директори и наставници радије их воде у Грчку или Турску, многи никада и не сазнају где је Немања стварао прву српску државу и где је рођен Свети Сава, а само ретки за живота дођу у овај крај. Чини ми се да се некада, без икаквог разлога, чак и стидимо своје најсветлије историје. Разлога за стид има, али због тога што нам је постојбина у корову и што не умемо да је поштујемо, али и искористимо у туристичке сврхе - истиче професор и публициста из Новог Пазара Мирко Поповац.
 
Државни грехови

Отац Радослав Јанковић, дежевски парох, улаже последњих година много напора да српска постојбина оживи, да више не буде запуштена и у трњу, уз помоћ других свештеника и благослов владике рашко-призренског Теодосија започео је изградњу храма Светог Саве у Дежеви, тик уз остатке Немањине саборне цркве, стижу и прве донације, интензивнији радови могли би да отпочну већ овог пролећа.

- Желимо да обновимо и Савину родну кућу, место где се налазила сада је обележено металним крстом који је својевремено са својим братством поставио отац Герасим, игуман Ђурђевих ступова, ако не буде разумевања и помоћи државних структура, саградићемо, уз помоћ мештана и верника, бар кућу где се кад обележавамо Савиндан можемо склонити од кише и снега - истиче Јанковић.
Пуних 10 година Удружење Рас покушава да у центру Новог Пазара постави бисту Стефана Немање, рад академског вајара Николе - Коље Милуновића. Постављање бисте под разним изговорима не дозвољавају градске власти, а ни у Београду се много не труде да реше овај проблем, па Немања чами у трезору једне банке у Новом Пазару.

- Огромна је глупост, апсурд и национална срамота, а и национални и државни грех што споменик Стефану Немањи, највећем сину државе Србије, не може да се постави у Новом Пазару, у Старом Расу, у центру Рашке области где је настала држава Србија. Покушаћемо поново, сада имамо разлог више, 900 година од Немањиног рођења, можда ће и нове власти у Србији имати више разумевања за наш захтев - нада се др Никодиновић.  
 
Остале само цркве

Колико год да смо заборавни и да се лоше односимо према својој прошлости, Стари Рас и Немањићи се не могу избрисати из српског памћења.

- Ако је део историје још неистражен и у корову, постоје светиње попут Петрове цркве, Сопоћана, Ђурђевих ступова и Старог Раса које су под заштитом Унеска, којима се и свет диви и које ће заувек опомињати Србе где су им корени, шта морају да поштују и чиме да се поносе - поручује професор Поповац.
 
Симеон Мироточиви

Стефан Немања рођен је 1113. године (тачан датум није утврђен) као син кнеза Завиде, у Старом Расу је живео 83 године, а столовао 31 годину. Био је ожењен Аном, за коју Доментијан ћерком грчког цара Романа ИВ. Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања је у зрелом добу прешао у православље. Велики жупан је постао 1169, а осамосталио је српску државу 1180. године.
 
Предавши у старости престо сину Стефану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прелази у Свету гору где у Хиландару умире 13. односно 26. фебруара 1200. године. Његове мошти син Сава преноси у Студеницу 1208. Немања је проглашен свецем и празнује се као преподобни Симеон Мироточиви (26. фебруара).
selo-miscici-3 
Тамо где је Стефан Немања први пут угледао сина Растка (Св. Саву) данас је посађен храст и поред њега лежи древни камени крст. Одмах поред дрвета стоји и један метални прохромски крст, да обележи ово свето место.

Продајни кутак

knjiga-osina-celija