boban-gajic

Помозите својим прилогом:

Belarusian Chinese (Traditional) English French German Greek Russian

gazeta

Видео клипови

Video klipovi

Аутор: Ненад Кесић


-Док не повратимо идентитет који су нам славни преци и прави узори оставили, нема нам изласка из ове рупе.-


Моја мајка била је учитељица и много је волела свој посао. Како је био обичај и део њених школских обавеза, водила је своје ђаке у Кумровец, у "родну кућу друга Тита". Нама децu су још од првог разреда сликом преко целе прве стране буквара и историјских читанки, па и свих других уџбеника, орвеловски урезивали у памћење човека у официрској униформи учећи да је то "маршал Тито, у целој историји највећи син наших народа и народности" и човек којег морамо много да волимо. Данас се озбиљно питам није ли Орвел своју "1984." најпре Титу послао, 47., 48.- док је још била у рукопису?! То штиво и наша колективна шизофренична занесеност тзв. Титовог доба у невероватној су паралели.


На таквој наобразби било је свакако пожељно да деца из целе социјалистичке Југославије у што већем броју посете родну кућу вољеног вође, ваљда да га после тога воле још више. Кад се мајка вратила, остало ми је у сећању њен загонетно-сумњичави смешак говорeћи утиске о месту које је са својим ђацима посетила. Шапатом, у сопственој кући, у оквиру наше породице, изразила је велику сумњичавост у аутентичност тог места. Била је сасвим убеђена да је тамо све намештено и да "и луд види" да нема говора да се ту наведени нам маршал родио, него је, како је рекла, све изрежирана сценографија!


Доста година после тога, кад је већ била у дубокој старости и прикована за постељу, често сам је обилазио. Као најстаријем, ваљда, причала ми је готово цео свој живот са безброј интересантних детаља, а највише се чудила и није схватала како људски век прође тако невероватно брзо! Поживе наша мама Ленка својих лепих 86 годиница.


Као тек свршена ученица Свилајначке Гимназије, прочита она јавну објаву нове власти за брзински курс за учитељицу и обећан државни посао. Декретом Министарства просвете добила је 1947. посао у Босни, где је смува младу мој отац Урош. Тако се брат, сестра и ја родисмо у Бањалуци. У Срем и Земун породица се послом родитеља премести 1957. где остасмо до данас. Зато увек говорим да смо ми, њихова деца, пола Босанци, пола Србијанци, а пола, -наравно,- Сремци, хе-хе.


У тим враћањима свог животног филма уназад, дотакне се Ленка, тако, и сећања како је њен отац, кад је први пут после рата чуо на радију глас новог шефа државе, рекао: "Ово је неки белосветски хохштаплер!" Мутирани српски, или тзв. хрватско-српски, са нагласком који је, како тврде лингвисти, у позадини имао пољски, није деди мирисао на добро.


На овај мајчин цитат њеног оца, насмешио сам се задовољан што ми деда Воја није био папан као већина зомбија које сам упознао, а кад је "највећи син" у питању.


Деда Воја Стојиљковић био је поштански службеник Краљевине Југославије. По политичком опредељењу врло страсан Пашићев радикал. Из старе је врањанске свештеничке и трговачке фамилије, близак рођак Благоја-Јустина Поповића. Били су деца од две рођене сестре. Баба Роксанда-Роска, рођена Бунић, од познате фамилије дубровачких глумаца и књижевника била му је у пошти шеф! Тако се и смували и изродили седморо деце! Њен рођени стриц Симо Бунић основао је Народно позориште у Нишу, а Роксанда је као млада девојка и глумила у стричевом позоришту. Често нам је као деци унучићима декламовала одломке из "Хасанагинице" у којој је играла главну улогу. Њен отац Михајло Бунић био је боем и (како Ленка за деду рече) женскарош, оснивач "Прве бечке плесне школе" у Београду.

Беше, чини ми се, година 2000. На Широкој стази у Земуну, у пријатно пре подне касног лета, клацкао сам се беспослен на столици испред своје радионице за израду чамаца и бродица "Данубиус-Земун". Оно, као у каубојским филмовима, само нисам имао шешир на носу. У том мом занату било је или толико посла да бих се једва са својим мајсторима изборио за рокове, или као тада потпуни вакуум, без поруџбина. Крај лета, људи се вратили са одмора, чека их школска година, готово са чамцима. Испред уз обалу био је везан већи понтон, некад војни пристан за патролне чамце који сам добио као посао од тадашњег главног уредника часописа "Наутичар" Боре Васића. Он је то нешто пак добио у компензацију, а ја да додам конзолне стазе по ободу, настрешницу, прилазни мост...У време последњег рата и општег расула државе, Титови генерали распродавали су све што су могли, па и понтонске пристане, речне понтонске мостове и моторне гураче... то се после ломатало у небројеним компензацијама и даљим распродајама. За време поплаве у Обреновцу баш би помогли, али нису више били у власништву Војске.


Урадио сам уговорено, али Бора никако да плати, па сам га задржао и направио нешто као мали лични бифе на води. Свраћали су ту пријатељи, муштерије који су постали нови пријатељи и већ пловили својим-мојим бродицама и чамцима и сваки добронамерник. После је тај пристан дуго био на Сави наспрам Сајма, а могуће да је тамо и данас.


Е, тако се ја тог јутра клацкам на столици, кад наиђе неки за ово место уобичајени шетач; човек педесетих година, можда и старији, али очуван, што-но-кажу. Пар фраза разменисмо и замоли да му донесем ракијицу на сплав, а и ја да узмем нешто. Тако ми седосмо сами, Дунав око нас, сунце не пржи више јако, зеленило брега на Широкој стази додатно намеће градском човеку блажени осећај природе, реке, мира и спокоја. Гост види чиме се ја бавим, а не сећам се да ли сам га ја питао за његов посао, тек поче ми интересантну причу:
"Цео свој радни век био сам официр Гарде на Брионима. И ништа ми није био посао него кад друг Тито дође да му будем лични стражар. (... ) Нисам био баш тик уз њега, него на извесном растојању и само у њега гледао! Такав ми је био задатак. А најчешће је на Брионима са њим био и дуго разговарао Мирослав Крлежа. Нисам могао да чујем шта суразговарали."
Ја сам био изненађен овом исповешћу, човека сам први пут видео. Поседео је мало и отишао.


Сетих се да сам почетком деведесетих, или баш 1990., у "Политици" прочитао кратак чланак да је САНУ, историјско оделење, саопштила да је наш тзв. Јосип Броз Тито уствари ванбрачни син неког бечког грофа и Словенке слушкиње . Син грофа свакако је имао и аристократско образовање, а не био машинбравар, како нас је лагао. Такође и да је после Великог рата, у Печују завршио официрску обавештајну школу, када је у исто време ту био и Мирослав Крлежа. Затим да је као каплар аустроугарске војске био у саставу злогласне "Вражје дивизије" која је сурово убијала по Србији, нарочито у Мачви, чак и жене и децу.


Ваљда се ово некако омакло ван контроле београдске Титове и Крајачићеве Југословенске УДБ-е у оном метежу пада берлинског зида и лажних демократских промена у Србији, а на самом почетку распада светског комунизма и наше социјалистичке државе.


После 20-ак година србски академик историчар Јован Деретић први открива "Енигму Тито" и своја деценијска истраживања о недокучивом пореклу "највећег сина наших народа..." па износи да је, укратко и у суштини, тзв. Тито аустријски грађанин, јеврејског порекла, ватикански језуита, енглески шпијун...који је у Великом рату био каплар злогласне "Вражје дивизије", па прешавши по прекоманди из Србије на руски фронт преузео идентитет погинулог саборца Хрвата Јосипа Броза из Кумровца...тамо био заробљен...па се, припремљен за то и уз подршку обавештајних служби Ватикана, Немачке и Енглеске, представио совјетима као хрватски комуниста...ушао у совјетски Комитет комунистичке интернационале...био у шпанском грађанском рату, где је многе комунисте из разних земаља цинкарио или ликвидирао и као такав доказао лојалност Партији и "идеји"...и тако постао кандидат за вођу нове, комунистичке Југославије. У остварењу тог циља најважнији задатак, још од Конгреса КПЈ 1928. у Дрездену, био је сломити отпор слободољубивих и монархији оданих Срба и према њима "односити се као окупатор", како је и у "ослобођеном" Београду наложио својим партизанским официрима Ранковићу, Милошу Минићу, Слободану Пенезићу, Миловану Ђиласу и осталим, које је после све побио сем предратног шегрта Ранковића кога је забетонирао у кућни притвор и верног Црногорца мутиводу Ђиласа који му је глумио демократску опозицију.

 


У крају у коме сам одрастао и живео целе 33 године, од 1967. до 2000., насељу "Марија Бурсаћ" у Земуну живела су одмах поред моје зграде позата браћа близанци Милан и Милорад Бањанин, звани Цибе. Петнаест минута старији Милан био је вредан и цењен радник у "Галеници", а млађи Милорад професионални џепарош. Овај други, покварен као кваран зуб, али натпросечно интелигентан, звали су га Циба Злоћа. Били су једнојајчани близанци и углавном их нису разликовали. Кад су имали 12, а ја 17 година, на неки мени и сад необјашњив порив толико су се везали за мене, као да сам им старији брат. Често би се и међусобно побили и ко год би се умешао да их развади, престали би да се маришу, па би одмах прешли и умлатили миротворца! Злоћа је увек иницирао свађу са братом и увек добијао батине.То је цео Земун знао, па су избегавали да их развађају. Сем мене. Само би мене послушали. За шта год су имали дилему и расправу, ајде код Неше да пресуди, ко је у праву. И моја је углавном била задња. Неки инстинктивни, необјашњив осећај, имали су према мени. Тако смо се ми зближили и кад су одрасли били баш као права сложна браћа. Као млади људи пуни снаге и Крајишког ратничког гена, прошли смо тако и многе авантуре свакојаке заједно. У њиховом дому био сам као члан породице.


И њихов отац Стево био је другар са мојим Урошем. Личанин и Крајишник, нашли се. Њихов стан исти као наш. Улази се право у ходник, узак а дуг 4-5 метара, на крају купатило, са једне стране већа дневна соба од око 20 км2, са друге уз купатило кухиња, уједно и малецка трпезарија, па још једна мања спаваћа соба, око 12 км2. Е, у том ходнику једном ми млађи Циба показа на зиду црно-белу фотографију, али некако више браон, у дрвеном старинском раму, са горњом летвицом благо залученом: маршал Тито стоји у средини, око њега неколико партизанских официра славне 6. личке. Година 1945., Београд. Сетих се из школе, са тв-а и многих листова: "Шеста личка спасила Маршала". Милорад, Циба Млађи, показа кажипрстом на партизана одмах лево иза Тита, па ме погледа важно: "Стева."- "У, јеботе, твој ћале одмах иза Тита! Па никад ми ниси то прич`о!"- "Ма ко јебе то!"- одмахну Циба Млађи, уз неки ниподоштавајући смешак. "Џепарош, бандит, шта њега боле за било шта!" - помислих.


Једном смо приликом седели сви у њиховој дневној соби. На тв-у је био Дневник. У Дневнику извештај о неком говору маршала Тита. Стево зашкрипи зубима. "Ух, мајку му, што га неуби!" Ја зину: "Кога, чика-Стево?"- "Па овога" -махну главом -"А штоо?"- "Да уђем у историју!"-одвали Личанин хладно и погледа ме са важном гримасом, као да би имао разлог да умре славан као неко ко је измислио нпр. хидроцентралу и тако задужио човечанство. Ако не човечанство, Србе сигурно, садашња ми је мисао! Насмејао сам се запрепашћено. Стево, војник за службену историју славне, а за многе Србе из Србије, "Србијанце", злогласне Шесте личке, затим пуковник Титове гарде, који му је одмах после рата буквално чувао леђа, као на оној слици!


(Доста година после овог догађаја, деведесетих, кад је неокомунистичка власт од пролетерске интернационале прешла у лажни национализам форсирајући опет друштвени талог у виду трагикомичног четништва, од овог истог пуковника 6. личке чуо сам, уз шкргут зуба: "Хммм, такве сам ја младе чупавце и брадоње после ослобођења клао по Шумадији!")


Циба Млађи устаде са столице и приђе оцу ставивши му улизички руку на раме. "Е, ћале, ћале, `ајде испричај Неши оно за прст." Стево одмахну руком: "Ма, пусти". Али би Циба упоран. "Мора Неша ово да чује,- окрете се ка мени-, да не верујеш, слушај, слушај! `Ајде, ћале, молим те!" Још се мало ћале опирао, али упорни син извуче причу:


"Било је то, чини ми се, 1956. Од 45.-те био сам у личној пратњи Титовој. Рат је већ био одавно завршен и многи су се питали зашто Тито никако да посети свој родни Кумровец и своју кућу кад је тамо имао доста својих блиских рођака. Тито је то одлагао, све док се те 1956. није одлучио да оде тамо. Испред његове наводне куће, кроз масу се пробише две жене средњих година рекавши пратњи да су тетке Јосипа Броза и да хоће да га виде и поздраве. Биле су упорне, па их пустише да се Титу приближе. Само су се згледале збуњено. "Па, није то наш Јожица!" Ови наши из пратње почеше да их убеђују да јесте, него га нису дуго виделе, променио се...и тако те приче. Оне међутим упорне, са потпуном неверицом, фиксирају поглед на Титове руке па кажу: "Нее, сигурно није! Наш Јожица није имао пола кажипрста, одсекао му круњач за кукуруз!" Наста тајац! И Тито је само ћутао, али наша пратња из ОЗНА-е први се снађоше па крену да убеђују тетке како је Јожица био на руском фронту где су му руски лекари пришили прст са неког настрадалог војника, Руси све могу, (тад су још били у моди), у комунистичкој држави је све могуће...и тако се то некако смири и заврши. Тито само ћути, окрене се, ми за њим".


Ја без даха, к`о ђаче, избечен и зинуо, питам: "Па, чика-Стево, шта мислите, је л` он стварно ту рођен?" - "Ма, какви." - "Па где је?" - "А, ко то зна?".
Лепо га деда Воја одмах провалио.

 

 


Недавно сам у неким Е-новинама видео невероватну фотографију! Пише да ју је пронашла као акредитовани историчар у ватиканским архивама наш(а) познати партизански академик партизанскг дела САНУ Смиља Аврамов. На њој је тзв. Јосип Броз Тито у официрској партизанској маршалској униформи, оно - листови храста на реверу, у навиксаним војничким чизмама до колена, како стоји пред римским кардиналима, који помно слушају његов извештај! Има се утисак са дивљењем. Сви пиље у Тита као Циганче у кило трешања. Гутају његову беседу или ваљда извештај о извршеним задацима са терена елитног језуитског ратника. Датум: август 1944.!!! На левој ивици фотографије вири орловски нос и део лица Владимира Бакарића. Иза њега у позадини млађи лик који неодољиво подсећа на Лолу Рибара, али он је ваљда још 1943. био ликвидиран. Мало после првог гледања и чуда, видим још један мени најзанимљивији детаљ: Папин маршал, потоњи свети Јосип Радник, држи десну руку наслоњену на стомак и без пола кажипрста! Више је него очигледно да га је, као неки мађионичар у дечјој игри, само савио да би показао како тог прста шатро пола нема!
Ха, ха, ха! Уживео се папин маршал у замену идентитета!


Добро, није баш ни смешно, мада фора сада изгледа наивно!


И до данашљег дана и Србе је увалио у замену идентитета из које никако да се извучемо.
Деда није био папан, провалио је белосветског из прве, али ми још нисмо!
После му овај трик није ни требао.

 

 


Кад је спикер ТБ Београд оне 1980. саопшио вест о Његовој смрти, замрла је Титова Југославија! Замрли су деценијама зомбирани грађани. Мислим да су се највише смрзли његови верни службеници. Да ли ће у вилама српских индустријских и аристократских породица, побијених или прогнаних и даље остати црногорски, лички, понеки босански Титови генерали, пореклом убога гологузија?! Како ће стотине хиљада јадних цинкароша својих суседа и колега са посла опстати без свог послодавца? Како ће самоуправна радничка класа примати редовне плате уз девизу "Не могу ме мало платити колико мало могу да радим?"


Труст мозгова који га је измислио и нама увалио, и његови белосветски представници, поклонише се највећем хохштаплеру 20. века, специјално за Србе пројектованом.
Валтер, Јосип Броз, свети Јосип Радник оста у сатанској масонској тзв. кући цвећа у престоници изгубљене земље Србије да нас дотрује у вечности.


Ако се икако можемо ослободити орвеловског болесног стања испраних мозгова, ваљда ћемо се као прастари слободарски народ вратити себи и свом идентитету. Није језуитски маршал и белосветски хохштаплер био Србин нити србски идол, него само присилни лажни идол.


Без тог самоизлечења нема нам слободе, нити излаза из овог безизлаза.

 

 

 

 


Ненад Кесић рођен je у Бањалуци 1950., а од 1957. живи у Земуну где се породица преселила због службе родитеља. Отац Урош, Крајишник из Маховљана,- Босански Александровац, био официр; мајка Јелена, рођена Врањанка, као млада учитељица у Босни, па затим професор дефектолог у Београду.


Од 1987. самостални предузетник, бавио се 30 година малом бродоградњом. Пре тога у друштвеним предузећима био шеф стоваришта, затим шеф транспорта. Отац двоје деце, удовац. Син сликар, иконописац и фрескосликар, кћи професор енглеског и монахиња СПЦ.


До приступања Српском Народном Фронту никада није био члан нити једне политичке организације, будући свестан да су после тоталитарног монопола КПЈ, од 5.октобра 2000. и лажних демократских промена, све партије и странке постале само фракције исте КПЈ. Гледајући и слушајући неке говоре мајора СНФ-а Данијеле Гајић, као и програм СНФ на сајту председника Бобана Гајића, одушевљено се понудио овој политичкој организацији видећи да једина није под контролом постојеће неокомунистичке власти нити страних агентура.


Са великим ентузијазмом приступио је Српском Народном Фронту у жељи да се заједно ослободимо ове окупације и затирања Срба, најстаријег европског народа.


Да помиримо и удружимо Србе све три вере који ће најзад живети у слози и јединству, а не клати се као кроз свих последњих стотину година.


Да се изборимо за слободну, бољу Србију свих грађана, где ћемо бирати најбоље, а не како нам од 1944. намећу само најгоре људе, друштвени талог овог народа и где грађани ни немају слободу избора.


Да нам држава и државне институције раде у служби свог народа, а не као сада против њега!


Да нам у томе помогне обновљена и оснажена Руска Федерација, јер други нема ко, осим и нас самих, пре свега.


Тренутно обавља функцију председника Општинског одбора СНФ Земун.

 

Продајни кутак

knjiga-osina-celija