boban-gajic

Помозите својим прилогом:

Belarusian Chinese (Traditional) English French German Greek Russian

gazeta

Видео клипови

Video klipovi

srpska-tajna1Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ломила борна кола, од двоколица до тешких тенкова, преноси Тв Бест.
У ери глобалног света, када је готово немогуће сакрити и спречити ширење информација и сазнања, истина не може дуго остати сакривена. Из тог разлога су се последње деценије прошлог и почетком овог века нарочито интензивирали напади на Србе.

Опширније...

danak-u-krviПрема природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој деци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој деци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије деце од 10 до 12 година.
Девширма, „одабир” (данак у крви), османски систем за регрутовање деце у султанову службу, с почетка XIV века: из сеоских крајева насељених немуслиманским становништвом редовно су одвођени дечаци, који би потом били „преваспитавани”, превођени у ислам, учили турски и обучавали се за разне државне службе. Већина их је додељена капи куларима, нарочито јаничарима, али неки су могли бити одабрани за службу на Унутрашњем или Спољном двору. Током XV и XVIвека велик, а често и најважнији део османске политичке и војне елите састојао се од људи скупљених преко девширме, што значи да је она била и систем који је омогућавао друштвени успон. Због све већег притиска који су поданици муслиманске вере вршили на султана у жељи да остваре војну и политичку каријеру, али и због све веће корупције мешу османлијама, девширма је током XVII века полако изашла из праксе.

Опширније...

turska-istinaО Милошу Обилићу
Најмаркантнија личност из наше књижевности, а посебно епске прозе и поезије је Милош Обилић (Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци 1969, стр. 12). Славећи његово изузетно дело и витешке врлине, народна епска песма је кроз Косовски мит и Култ Обилића уздигла овог јунака у национални узор витешке славе и части. Сваки народ признаје и указује част оним јунацима који се самопрегорно прихватају великих дела зарад општих, заједничких интереса. „Његош ценећи слободу, цени и поштује оне који су готови да падну за част, име и слободу, и тако доводи у везу са слободом част и лично име, и част и име национално“ (Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1938, стр. 81). У ствари, наш народни дух, свест и осећање, прихватили су и овековечили изузетне вредности Милоша Обилића, издвајајући га као светињу, која је у нашем народу била, и која би увек морала бити, поштована и уважавана као таква.

Опширније...

Ко је био патријарх Макарије? Која је улога Мехмед паше Соколовића у обнови Српске патријаршије? Да ли су њих двојица били браћа?
Слом српске средњовековне државе донео је тешке дане за Српску православну цркву. Недостатак историјских извора замаглио је скоро читав један век. За то време црквена организација се полако урушавала. Многе епископије су замрле, друге су ипак успеле да опстану. Трон патријарха српског у Пећи, духовног пастира српског народа и старешине цркве, био је упражњен. Године 1557. на њега је сео нови архиепископ пећки и патријарх српски, Макарије.
Иако је реч о једној од најзначајнијих личности у историји српског народа, о његовом пореклу и животу је сачувано врло мало поузданих података. Први пут се помиње у поговору „Псалтира“, штампаног у Милешеви, 4. новембра 1557. године. У поговору стоји:
Тада обнови и држаше претстол светог Саве […] преосвештени архиепископ све српске земље и пoморске и северних страна и других кир Макарије.

Опширније...

ko-su-biliМађари већ вековима представљају своју земљу као колевку хусара, елитних јединица лаке коњице из ратова против Турака, што није ништа друго до кићење српским перијем. Многобројни научни радови потврђују да је сама реч „хусар“ српског порекла, и да су први хусарски одреди формирани у Србији. Уз то, Срби су кумовали настанку и угарских, и пољских, и руских хусара.
Прича о овим војницима препознатљивим по доламама, бритким сабљама и маркантној појави, почиње крајем 14. века са српским одметницима, неком врстом хајдука. Наиме, први хусари били су чланови овдашње ниже властеле и отпуштени телохранитељи племића, који су са доласком Турака изгубили све осим коња и сабље, разни најамници и скитнице. Те нерегуларне јединице издржавале су се пљачкањем територије под турском контролом, али се нису задржавали искључиво на томе, тако да и најстарији угарски документи хусаре описују као разбојнике. Према линигвистима, ова реч ушла је у угарски говор из српског језика. Њен корен, српско – хрватско „хуса“, значи разбојништво, пљачку, што упућује на то да је хусар био помешан са латинским корсар (цорсариус), односно пират, одакле се развило јужнословенско гусар.

Опширније...

Продајни кутак

knjiga-osina-celija