boban-gajic

Помозите својим прилогом:

Belarusian Chinese (Traditional) English French German Greek Russian

gazeta

Видео клипови

Video klipovi

verica-baracРођена је 14. јуна 1955. године у Мрчајевцима код Чачка, где је завршила основну школу и гимназију, а у Београду је 1980. дипломирала на Правном факултету и положила правосудни испит. Била је један од лидера антиратног протеста Грађанског парламента Чачка за време НАТО бомбардовања. Учествовала је у оснивању Грађанског парламента Србије 2000. године. Скоро девет година је била председница Савета за борбу против корупције. Три пута се борила против рака, први пут 1996, потом 2000, али је последњу борбу, нажалост, изгубила. Преминула је 19. марта 2012. године.
За председницу Савета за борбу против корупције именована је маја 2003. године. Време које је провела у Савету посветила је максимално борби против корупције. Није уступала ни пред највећим државним чиновницима, а редовно је међу њима постојала нетрпељивост и разна неслагања. Њене критике су ретко када уродиле плодом, а биле су упућене владама свих режима, а редовно премијерима и председнику. Често је у свом раду била спутавана од стране својих колега и сарадника, лошим информисањем или избегавањем. Али упркос свему, увек је чврсто веровала у оно што ради и то је био највећи разлог што се није предавала до последњих дана. Верица је била један илегалац у згради Владе, са мало подршке.

И како такав један илегалац може сам да се бори против корупције? Тешко и безнадежно, наилазећи на отпор и препреке од стране правосуђа и других органа. У друштву својих колега била је прихваћена као храбра жена и велики професионалац. Добитница је Повеље за грађанску храброст „Драгољуб Стошић“ за 2008. годину, коју додељују Унија синдиката и Кућа правде Стразбур, а 2010. године добила је награду „Освајање слободе“, Фонда Маја Маршићевић Тасић. Крајем 2011. године добила је награду „Витез позива“ коју невладина организација Лига експерата (ЛЕX) додељује на Светски дан људских права појединцима који су се истакли у својим професијама.
Још у фебруару 2008. године Савет за борбу против корупције, на чијем челу је Бараћева, доставио  је Влади Србије извештај о приватизацији Луке Београд у којем је стајало да је држава продајом тог предузећа оштећена за милионску суму. У извештају је стајало да је продајом 40 одсто државног пакета акција Луке у септембру 2005, фирми “Ворлдфин” из Луксембурга, изгубљено најмање 21 милион евра. Председница Савета је тада објаснила како је дошло до продаје по нереалној цени:
“Та штета је разлика између процењене вредности акција Луке и исплаћене цене. Процењена вредност тих акција, коју је урадио Институт економских наука, била је 1.774 динара, а акције су продате по цени од 800 динара.”
Бета, 26. 02. 2008. године
И поред указивања да је у приватизацији Луке, а и после продаје, било очигледних пропуста, државне институције нису ништа предузеле.
Маја 2009. године из Луке Београд стиже захтев да Савет за борбу против корупције “са свог веб сајта уклони све документе којим располаже у вези са тим предузећем” (Б92, 27. 05. 2009. године). Савет на то издаје саопштење које потписује Бараћева, а у којем, између осталог стоји да “притисци и претње Савету за борбу против корупције, са бројним најављеним и поднетим кривичним пријавама против председнице Савета део перманентног покушаја застрашивања Савета, који се нажалост, сада преноси и на медије… Савет ће, без обзира на претње, и даље стављати на сајт документацију и представке везане не само за Луку “Београд” већ и за остале феномене системске корупције.” Верица Бараћ тада још отвореније изјављује о позадини незаконите приватизације Луке “Београд”.
“Чињенице које износимо потврђују став председника државе да тек треба развргнути спрегу између политике, криминала, крупног капитала и државних институција. Феномен Луке “Београд” је најдрастичнији пример како ова спрега делује на штету грађана, односно општег интереса.”
сајт Савета за борбу против корупције, 26. 05. 2009. године
У марту ове године Бараћева је  још једном приватизацију Луке назвала “великом пљачком државе.”
“Приватизација Луке Београд и Новости је ‘велика пљачка државе’ у којој су учествовале и државне институције…. Ако постоји добар пример за спрегу крупног капитала, криминала и политичких странака – то је Лука Београд…Нерегуларности у том процесу односе се на концентрацију власништва и незаконито преузимање акција.”
Бета, Тањуг, 22. 03. 2010. године
Председница Савета тада је прецизирала да су Министарство привреде, Агенција за приватизацију, Акцијски фонд, као и Комисија за хартије од вредности учествовали у концентрацији власништва на незаконит начин на штету државе и малих акционара и поменула да је неопходно преиспитивање целог процеса у вези са Луком Београд.
“Сви су радили тако да се акције Луке Београд у једном потпуно намештеном процесу купе за смешно мале паре… Мораће да се преиспита и поступање државних органа након преузимања Луке, јер је изменама Генералног урбанистичког плана Београда новим власницима Луке омогућено да тај простор искористе за друге намене.”
Бета, Тањуг 22. 03. 2010. године
Почетком јуна 2010. Савет за борбу против корупције поднео је Вишем тужилаштву за организовани криминал кривичну пријаву против 17 особа због сумње да су незаконитим преузимањем акција Луке Београд оштетили државу за најмање 21 милион евра. Између осталих, на списку су бизнисмен Милан Беко, тадашњи министар привреде Предраг Бубало, директор Акцијског фонда Александар Грачанац, председник Комисије за хартије од вредности Милко Штимац и још три члана те Комисије, као и тадашњи директор Агенције за приватизацију Миодраг Ђорђевић.
“У кривичној пријави за процес преузимања Луке Београд Милан Беко означен је као организатор криминалне групе и суштински власник шкољка фирме “Ворлдфин”. Он је организовао криминалну групу која је имала за циљ откупљивање акција Луке Београд од стране понуђача фирме “Ворлдфин” испод њихове реално процењене вредности.”
председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ, Блиц, 09. 06. 2010. године
Бараћева је у међувремену додатно расветлила на који начин се одвијала спорна приватизације Луке и како су државне институције обилато помагале незаконит процес.
“Понуду за преузимање акција Луке дала је фантомска фирма “Ворлдфин”, која нити је на рачуну имала новац, осим симболичних 31.000 долара, нити су пре тога одрадили било какав посао, што значи да није имала ни претходни биланс. За домаће институције није била сметња ни то што је статут фирме Ворлдфин забрањивао комерцијалне послове са грађанима, а препрека није била ни то што нису имали банкарску гаранцију да ће уплатити 45 милиона евра јер је тај део ‘покрио’ брокер. Посебан проблем је то што је свим институцијама било познато да је по налогу ревизора, који је утврдио да је вредност акција Луке потцењена, урађена нова процена капитала којом је утврђена знатно виша вредност акција. Све државне институције које учествују у процесу продаје, у једном дану дале су сагласност на ту трансакцију. Тако је Ворлдфин, без и једног свог динара, купио уделе по цени од 800 динара за акцију, а само неколико месеци касније, када су неки од малих акционара изнели своје хартије на Берзу, вредност им је достизала и до 7.000 динара за акцију. Због ниске вредности државни пакет продат је за најмање 21 милион евра испод цене.”
Данас, 04. 06. 2010. године
“Нешто је проблем годинама јер о тој спрези, која је кључна за корупцију у Србији, сви јавно говоре, али се Тужилаштво, у суштини, никада није позабавило ниједном том крупном ствари иза које стоје тајкуни и државне институције које су кршиле закон за потребе тајкуна.”
емисија Кажипрст, Б92, 09. 06. 2010. године
С обзиром на то да се председница Савета за борбу против корупције већ годинама бори да се коначно сазна потпуна истина како је заправо приватизована Лука Београда, притом се не либећи и да спомене конкретна имена спорних актера у целом случају, уз отворене “прозивке” упућене држави, Истиномер њену изјаву оцењује као доследну.
Кривичне пријаве због Луке
Пошто ни три месеца након подношења кривичних пријава Тужилаштво није ништа предузело, Савет за борбу против корупције је објавио имена свих осумњичених против којих су поднете пријаве. Бизнисмен Милан Беко се наводи као организатор криминалне групе, у којој су налазе и: бивши министар за привреду Предраг Бубало, председник Комисије за хартије од вредности Милко Штимац, Дејан Малинић, Ђорђе Јовановић, Душан Бајец, Миодраг Ђорђевић, Горан Мрђа, Александар Грачанац, Владета Чолић, Владета Благојевић, Мирко Васиљевић, Душан Косовац, Данијел Цвјетичанин, Дјорђе Миховиловић, Зорица Костић – Јовановски и Мирослава Дробац.
Том приликом председница Савета је рекла да постоји идеја да се сви докази дају на увид јавности.
“Прошло је релативно доста времена и видећемо са колегама да то ставимо све на сајт, да ставимо сву документацију коју смо доставили Тужилаштву, да то буде доступно јавности, јер смо ми овде све више свесни да један од проблема зашто нема озбиљне борбе против корупције то је зато што је Тужилаштво потпуно под контролом политичке власти, оно је потпуно инструментализовано.”
3. 9. 2010. године
хттп://www.истиномер.рс/изјава/све-је-спорно-у-луци-београд
 Савет за борбу против корупције последњи састанак са Владом Србије је имао још марта 2005. године и да су од тада извештаји тог тела практично игнорисани, председница Савета је наставила редовно да указује на спорне приватизације, могућу корупцију, спрегу власти и тајкуна. Тако је јавност, захваљујући Савету и Верици Бараћ, из године у годину сазнавао за сумњиве случајеве приватизације попут Луке Београд, Ц маркета, Вечерњих новости, Мобтела, Југоремедије, агенције “Путник”, Књаза Милоша, Ветеринарског завода, Азотаре Панчево, Шинвоза, оснивању Националне штедионице, препакивају шећера због који је Србија изгубила преференцијални статус при извозу у земље ЕУ… На жалост, ниједан од извештаја и кривичних пријава Савета није добио судски епилог.
И поред тога Бараћева је наставила да води дон-кихотовску борбу против корупције, али и оних који су Савет основали.
“Протекла предизборна кампања је показала да у Србији и даље нема услова за борбу против корупције, и да их неће ни бити све док се случајеви крупне корупције буду злоупотребљавали за предизборне прозивке. У протекла два месеца политичке странке у Србији су показале да нису државотворне, да немају капацитет за изградњу демократског друштва јер унутар себе нису демократске. Упркос свим својим политичким програмима, платформама и коалиционим споразумима, оне следе само два начела – долазак на власт по сваку цену и коришћење власти да се задрже постојеће позиције неконтролисане моћи.”
Бета, 11. 5. 2008. године
“У Србији нема праве борбе против корупције јер за то још не постоје услови и јер је ‘корупција последица лоших институција’. Борба против корупције треба да буде редован посао државних органа и питање је зашто је њима и даље потребно политичко охрабрење за рад, што је недозвољено и што је у ствари политички притисак.”
Бета, 7. 10. 2008. године
“Осам година смо улудо губили време у стварању институција и доношењу добрих закона јер се увек нагодбама политичких странака сваки од њих уствари онеспособи и свака институција унапред осуди на лоше деловање…То доприноси да и сами грађани најзад схватају да је корупција највећи проблем Србије. С друге стране толика корупција је основни разлог зашто нема економског опоравка, зашто нема гринфилд инвестција, зашто нема бољег и квалитетнијег остваривања права грађанина пред институцијама ове државе.”
Дневник, 3. 1. 2009. године
“Кажу како се не треба борити против корупције док траје транзиција док они преко својих консултанских кућа не узму огроман новац, па ћемо после о томе… Све је мени то јасно…То су истраживања феномена корупције и ви морате у феномену да истражите тачне везе. Замислите како би било добро да сад имамо Владу која жели да се бори против корупције. Да искрено жели!”
емисија Распакивање, РТС, 21. 10. 2010. године
“Мислим да ће они и из тога уочити да ова земља има проблем са страним инвестицијама зато што су многи страни инвеститори морали да одустану због наших тајкуна јер већ се зна како они утичу. Страни су морали да одустану јер су домаћи тајкуни направили монополе.”
Б92, 26. 1. 2011. године
“Приче о борби против корупције у Србији нису истините. Суштина проблема је спрега партија, тајкуна и криминала, која је не само опстала из деведесетих година прошлог века већ је и ојачана. У Србији се не зна ко финансира странке, како се буџетски новац троши, колико се држава задужује и шта се дешава у јавним предузећима. О корупцији би се причало као о другачијем феномену да се решило неколико важних питања, попут распуштања тајних служби, отварања свих тајних досијеа, лустрације и доношења добрих закона.”
Б92, 13. 12. 2011. године
Буквално до последњих дана живота Верица Бараћ је наставила скреће пажњу на потенцијалне случајеве корупције, па је тако 9. марта изјавила како је “Електропривреда Србије прошле године издвојила 200 милиона динара за промоције и медијске кампање и оценила да тај пример показује да ЕПС троши велика средства за намене које нису економски оправдане, што упућује на могућу корупцију.” (Фонет, 9. 3. 2012. године)
Доследно.
 хттп://www.истиномер.рс/изјава/корупција-се-не-мозе-игнорисати
Политику кроје тајкуни и криминалци
Наша власт почива на системској корупцији. Поредак који су изградили заједно с тајкунима после 2000. функционише мимо свих демократских правила, није успостављена подела власти, а самим тим ни контрола, институције су урушене, економски капацитети упропаштени.
Покушавају да нас убеде да је систем који су направили на путу за Европу, али он суштински никакве везе с европским стандардима нема. То је систем у коме су власничка права свих грађана угрожена и у коме државне институције препознају само права тајкуна – почиње разговор за „Блиц недеље“ Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције.
– Овакво стање у друштву одговара само тајкунима за које су све владе од 2000. године радиле. Управо је власт омогућила онима који су деведесетих били на листама сумњивих људи да после 2000. оперу своје биографије и постану највећи капиталисти у земљи. Хиљаду је примера да и данас и власт и државне институције раде у корист тајкуна. Како другачије протумачити чињеницу да држава препознаје Јовицу Стефановића Нинија с Интерполове потернице као правог власника „Југоремедије“, а поништава права већинског власника – малих акционара, истера их на улицу, па их још на смену батинају полиција и приватно обезбеђење. Процес приватизација је економски пропао, јер је послужио искључиво да тајкуни оперу новац. Управо зато никада није постављано питање порекла новца. Власт је дозволила тајкунима и криминалцима да купују добре фирме, да их униште и продају као некретнине.

Како да данас од исте те власти очекујемо да се обрачуна с организованим кириминалом?
– Никако, и ово што раде је све обична фарса. Сигурна сам да би, да САД није инсистирао на хапшењу Шарића, он кроз неко време постао исто што и Пецони или било који други бизнисмен чије се порекло новца не зна. Наше тужилаштво је потпуно инструментализовано за политичке циљеве и дневни тренутак. Уместо да друге државне институције раде на случајевима Карић, Суботић, Радуловић, да се испита све – од порекла новца до пореских истрага, све је пребачено на тужилаштво. И тиме се заклања суштина проблема, да свака државна институција треба да ради свој посао у оквиру своје надлежности и да у том процесу буде контролисана. Да се испита шта су у свим тим случајевима, од тајкуна до организованог криминала, урадиле Управа за спречавање прања новца, Пореска управа, како је Агенција за приватизацију могла да омогући Шарићу, а таквих је у Србији много, да опере више од 20 милиона евра у приватизацији... Шта је радила Агенција, каквог је она сигурног купца нашла, да ли је тражила проверу порекла новца? Није. Е ако нико ништа није урадио, онда ће се као последица притиска јавности појавити монтирани процеси којима ће бити затрпано тужилаштво и судови, и која ће се завршити као афера „Кофер“, нагодбом иза очију јавности.
 
Управо су представници институција, за које и сада кажете да нису радиле свој посао, на кривичним пријавама Савета за преузимање акција Луке Београд? Верујете ли тужилаштву и судовима да ће обавити свој посао како треба?
– Ми смо урадили оно што је требало и што смо могли да урадимо. Заиста смо дошли до добре и релевантне документације која поткрепљује оптужбе. Ако тужилаштво буде могло и смело да ради, њему је добар део посла урађен. До сада, међутим, нисмо добили никакву повратну информацију, а досадашње искуство с тужилаштвом у борби против организованог криминала и корупције је било веома лоше. Оно чега се ми бојимо јесте да је ће се ова партијска чистка која је урађена у судству још горе одразити на те процесе. Ако Министарство правде може због тога што одређени политички тренутак није добар за одређену пресуду да смени судију, онда је то доказ да ми од суда немамо ништа и да и она најосновнија људска права више нема ко да штити.
 
Најавили сте и нове кривичне пријаве за случај Ц маркет?
– Не само за Ц маркет, већ ћемо и за све друго што будемо могли да поднесемо кривичне пријаве. Оно што је сигурно је да је и тужилаштво само могло доста тога да уради. Има ствари које је истраживао УБПОК и где је извршен притисак на тужилаштво да се ништа не уради. Такав је пример Сартида, Националне штедионице…
 
Каква је то земља у којој монополисти могу да изазову несташицу млека, а власт то мирно гледа?
– Монополи су већ направљени у процесу приватизације и то је тако намерно чињено. Власт је својим тајкунима продавала тржишта како дувана или нафте, тако и млека. Било је јасно да сте оног тренутка када сте купили 60 одсто млекара постали монополиста. И иза тога је стајао Милан Беко, као и иза многих других незаконитих и штетних државних послова. Он је уништио произвођаче, као што је Мишковић уништио добављаче. Та цена коју су они као монопол држали није могла да буде економски одржива за производњу млека и тако су уништавани произвођачи млека. У међувремену је затворена једна од најстаријих млекара у Србији, Чачанска. На читавом том подручју годинама нико не откупљује млеко. То је аутоматски значило уништавање сточарства, даље у ланцу ратарства, а на крају и целокупне пољопривреде. Њима као монополу сасвим је свеједно да ли у Србији постоје сточарство или пољопривреда, јер они могу да купе и млеко у праху, да додају воду и продају то као нормално млеко. За опоравак ове области би требало више од 10 или 15 година, а наравно код нас за то нема никакве шансе јер наша држава не води економску политику која је у општем интересу, већ политику која је у интересу тајкуна.
 
Поменули сте и да је Мишковић на сличан начин уништио добављаче?
– Из монопола у трговини на мало, његова фирма је с једне стране узимала огроман новац од грађана, односно пљачкала потрошаче (јер се антимонополски закони који су наочиглед јавности прекршени у преузимању акција „Ц маркета“ односе на заштиту потрошача), а с друге стране је уништио добављаче, јер им не плаћа робу по шест месеци. Уз све то, ниједан државни орган не жели да процесуира ништа против њега. Зна се да мали произвођачи не могу економски да издрже такво понашање, па су опстали само они који су имали везе у странкама, и то уз помоћ кредита Фонда за развој које по партијској линији Динкић и остали министри деле. А и сами су признали да не контролишу трошење додељених средстава из Фонда за развој.
 
Кажете да су тајкуни куповали фирме због атрактивног земљишта и потом их упропаштавали. Сада им је Дулићевом уредбом о конверзији омогућено најзад да постану власници скупог земљишта и да га продају. Значи ли то да је ова власт дефинитивно завршила „прљав посао“ претходне?
– Управо. Драстичан пример је Лука Београд, међународна лука од које је Београд могао да живи. Приликом изградње Луке држава је дала бесплатно земљиште и тиме се одрекла својих прихода зарад изградње луке. А продата је тако да је власт третира као грађевинско земљиште за изградњу града на води који градоначелник Београда представља у Кану?! Због тога је промењен и генерални урбанистички план, а Лука је најзад и укинута, јер су нови власници рекли да их обављање лучке делатности уопште не интересује. С уредбом Дулићевог министарства, то земљиште које је у приватизацији вредновано нулом сада ће бити продато приватизационим власницима по цени умањеној за цену укупног капитала. Држава ће тиме онима који су платили предузеће више него што је вредно земљиште поклонити земљиште, а другима где је земљиште вредније од предузећа поклонити то предузеће. То је нова пљачка грађана у корист тајкуна.
 
Како да се том бахатом понашању власти стане на пут?
– У оваквом систему никако, јер су га заједно с тајкунима и криминалом направили тако да могу потпуно неодговорно, неконтролисано и несмењиво да владају. Направили су политичке странке за које сами признају да се финансирају на тајни начин, парламент нам се састоји од 250 људи који гласају или дискутују само онако како је већ унапред одлучено у партијској централи, и даље смо једина земља у Европи у којој не функционише државна ревизија и у којој се не ради завршни рачун буџета... Ако ишта може да се уради да се томе стане на пут, то може да се учини кроз медије, али су и они нажалост потпуно контролисани.
 
Држава је пре готово две године установила функцију ревизора, па опет ништа од контроле трошења новца пореских обвезника?
– И тај први извештај који је направила државна ревизија с малим капацитетима (да не кажемо да су их намерно направили тако да и не могу боље да раде) Парламент је могао да користи за озбиљну расправу и позивање владе на одговорност, али га је одбацио. А тамо има таквих финих детаља – да је Динкић свом партијском институту дао 100.000 евра за пројекат или 1.600 евра за сваку страницу тог пројекта. Да је у том институту била запослена његова мајка и да две трећине тог такозваног пројекта чине подаци из статистике и тржишта рада које су већ направиле државе институције и за шта су већ биле плаћене… То је само мали детаљ, а замислите шта би све открила озбиљна државна ревизија. Непостојање државне ревизије у Европи постоји само у Србији и Ватикану. У таквом начину неконтролисане власти која никоме не полаже рачуне, она сама постаје све више корумпирана, затворена у корупционашке кругове, из којих урушава све институције система. Видели смо шта се дешава са оним институцијама које покушају да доследно примене закон, као што је омбудсман, повереник или антимонополска комисија којима се пружа отпор и упућују претње.
 
Шта онда ради опозиција? Зашто не критикују власт и не траже контролу?
– Србија и нема опозицију, јер ако је не занимају завршни рачун буџета и ревизорски извештај, то значи само да опозиција не жели да контролише владу. А то је абецеда борбе за власт! Будући да њих то не интересује, закључак је да се и њихове, као и странке на власти финансирају и формирају на исти начин. А странка која призна да се тајно финансира, што све признају, јесте тајна организација која не би требало да учествује у јавном животу и која се не може називати политичком странком јер је супротна њеној дефиницији. Без политичких станака нема смене власти. Овај систем нема одговор ни на један проблем. Завршили су посао за тајкуне, што је довело до економског краха, стравичне незапослености и чињенице да уопште и немамо владу. Уместо ње, ми имамо одређене партије с одређеним министрима који их представљају, премијера који не води политику, и који заједно с истим тим странкама одговара председнику републике.
У Влади седе консултанти
Ко нам уопште седи у Влади?
– То су одређени консултанти који су ту дошли да пренесу на државни ниво послове својих консултантских кућа. Они то и не крију, а премијер Цветковић је врло изразити пример. Човек који је био директор Агенције за приватизацију када су се десиле крупне незаконитости и који је истовремено био извршни директор консултантске фирме. Када би се направила озбиљна ревизија пројеката које раде министарства и влада и пратили ти токови новца, видело би се да су сви пројекти договорени између консултаната који су остали у консултантској кући и других који су дошли у владине институције. А све су то измишљени пројекти и огроман новац.
 ПРИВАТНО: ВЕРИЦА БАРАЋ БОРАЦ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

Бавићу се корупцијом до год нас влада не укине. Јер она мора да буде кажњива, а не исплатива. То је прави тест за владу да ли ми имамо или немамо државу.А кад све прође, гајићу цвеће и уживаћу у томе.
Договор је био: дођите до цркве, код раскрснице за Чачак, и ја ћу сићи по вас.
И заиста, убрзо се са споредног пута према Прељини, појавио стари "рено 4" из кога је, кроз отворен задњи прозор, извиривала глава великог шкотског овчара. Жена за управљачем у црвеној мајици са кратким рукавима нам је махнула и руком дала знак да возимо за њом.
Пењемо се уз брдо. Са врха села пуца поглед на долину Мораве и Чачак, који пред нама лежи као на длану. У даљини се јасно види планина Јелица и обронци Котленика.
Када смо договарали ову посету Верици Бараћ, председнику Савета за борбу против корупције владе Србије, казала нам је, додуше, да ће те недеље бити код мајке. Али стари "рено", пас који с газдарицом иде по госте, живописно село кроз које возимо и наша домаћица у мајици, прслуку, спортским панталонама и патикама, били су, баш, опуштена варијанта, толико различита од њених јавних хладно званичних иступања у јавности, да смо били прилично изненађени.
То изненадђење се продужило када смо стигли на врх села пред ониску стару белу кућу са великим двориштем. Ту нас је дочекао лавеж још једног шкотског овчара, радосно скичање псетанцета пред капијом, које нам се увијало око ногу, и радознали погледи неколико мачака које су мирно пролазиле поред ових великих овчарских паса.
- Ту ја живим са мајком - казала нам је Верица Бараћ једноставно и широким покретом руке показала према Чачку и планинама у даљини.
Велики округли сто у дворишту, много цвећа, неколико стабала младих воћки, птице и звук комшијског трактора на њиви...
Права сеоска недељна идила. Мајка Нера нуди редом: мед, ракију, кафу..
- Ову кућу мајка и ја изнајмљујемо за педесет евра месечно - објашњава Верица - и ту живимо. Овде имам мир, окружена сам људима, животињама, цвећем и стварима које волим, и то низашта не бих мењала. Овде једноставном напуним своје батерије.
Верица Бараћ је отворена особа и без устезања говори о себи као што говори о послу којим се бави. На прагу је педесете, разведена, без деце, живи с мајком. Коплекса нема. Ауто који вози је позајмљен од пријатеља, јер су њен украли. Летује последње три године у Грчкој, на Криту и то у јуну, преко агенције, када је много јевтиније. У превременој је пензији . А она износи шеснаест хиљада динара. Зато је издала свој стан у Чачку и живи овде у Прељини за педесет евра, јер је тако јевтиније.
Ари и Дундо, који се не одвајају од ње, су јој најбољи пријатељи. А брине још и о мачки Маши и њеној деци, мачку Жући и најновијој мачки коју зову Дођошка. Уз мало псетанце које је остало пред капијом и још зазире да уђе, мада је осетило да у том дворишту има вишка љубави, а лепо су га прихватили и два шкотска лепотана, то је свет у коме најрадије борави Верица Бараћ.
И њена биографија је једноставна као и живот који води.
Чачанка. Завршила права у Београду. Седам година радила у ПКБ-у. Ипак, 1987. враћа се у Чачак и запошљава у општини. Ради у урбанизму. Од 1997. до 2001. била је јавни правобранилац општине Чачак.
- Две године сам била озбиљно болесна и нисам радила па сам била распоређена у општинску управу. Тако да сам бар могла да примам боловање.После тога сам пензионисана.- прича Верица Бараћ
Њено име ће се значајније појавити у јавности 1999. године за време бомбардовања.
- Ми смо били једино место у Србији које се побунило против Милошевића, јавно за време бомбардовања, - каже Верица - јер смо заиста веровали да он угрожава грађанска права Веље Илића, који се тада крио од Милошевићеве полиције. Тада сам јавно казала, а то су пренели и страни медији да нама није проблем међународна заједница јер сви мали народи имају проблем с њом јер су мали. Већ да је наш проблем Милошевићев режим који је искључиви кривац за то што нам се дешава. Чачак је, сетите се, било једно од места које је тешко страдало за време бомбардовања. И тих неколико мојих реченица су обишле Европу. Ја сам то рекла спонтано.Јер тако мислим. Нама је стално проблем неко други. Никако да се позабавимо собом.
Громки лавеж Арија и Дунда сваки час прекида разговор јер они не пропуштају ниједан трактор да продје улицом, а да га гласно не испрате.
- А што се тиче Савета за борбу против корупције, он је основан 2001, - наставља Верица Бараћ. - то је била Ђелићеваидеја. Хтели су да направе да то не буде много опасно а да, ипак, пред Европом изгледа да се ми озбиљно боримо против корупције. И то у Србији која је системски болесна од корупције, и то по свим шавовима. Јер борба за власт у Србији се не рачуна као борба за неке опште циљеве , већ углавном за личну власт.
Верица Бараћ прича да је тог дана када је убијен Зоран Ђинђић, он долазио у владу на седницу Савета за борбу против корупције.
- После Ђинђићеве смрти људи су искрено схватили ту борбу против корупције и пришли јој до краја упорно и поштено. Ускоро нас је позвала Живковићева влада која је хтела неке помаке у борби против корупције. И ја сам стварно поверовала у то. Ја и сад верујем у ту борбу. Мислим да демократску државу могу да направе само њени грађани, а не онај слој са великим парама, који је увек ту, уз политику, и који има заједнички интерес да се овде не направи држава. Мислим у смислу да у тој држави важе закони и да се они спроводе. Њима иде на руку што више од 4о одсто становништва живи испод границе сиромаштва, а више од 7о одсто је необразовано или неписмено. У таквом окружењу је јако тешко борити се против корупције. Зато је код нас доминација извршне власти а не грађанске свести.
Верица Бараћ се враћа на онај моменат када је у Живковићевој влади изабрана за председника Савета за борбу против корупције.
- Имали смо право - прича она - да између себе изаберемо председника. И изаберу мене. Ја пристанем и предложим план рада. А то је било: да урадимо извештај о шверцу шећера, о телекому, о извозу оружја и царини. Сматрала сам да треба да урадимо један коректан извештај и да до краја схватимо проблем, како би смо могли да дамо савет и кажемо то је добро или не. И тај предлог прође. Али већ на следећу седницу савета дође Живковић и каже да је све то што радимо добро, али оружје не треба да дирамо јер има много сучељених интереса. А за шећер нас је посаветовао да позовемо Костића, који је, како је рекао, њему објаснио да никаквог шверца уствари није ни било, и да ми немамо разлога да се тиме бавимо. Додуше, додао је : " Ви радите како хоћете. Ово је мој добронамерни савет".
Верица Бараћ каже да је Савет урадио све чиме се бавио. И то до краја. Па и извештај о шећеру.
- Урадили смо и извештај о приватизацији и то конкретно о Ветеринарском заводу, Југоремедији, Књазу Милошу... Па о Националној штедионици, Мобтелу. Чак смо урадили извештај и о продаји пословног простора ЗОП. А то су по нама случајеви крупне, доминантне и системске корупције. То све углавном више не може да се исправи. Али нас интересује : када ће да престане? Јер такве ствари једном морају да се прекину!
За Националну штедионицу Верица Бараћ тврди да је један од најкрупнијих примера корупције.
- Најпростије речено - каже она - направљена је приватна банка од државних пара и државног пословног простора. Све је, уствари, било државно, а банка је сада приватна.
Како је то могуће, објашњава:
- Ми смо у нашем извештају све написали.И како је Национална штедионица направљена, и како су прошетане паре преко Беча, и како је добијена комплетна документација старе девизне штедње и најбољи кадрови, и како је све то ишло на рачун државе... Јер стара девизна штедња је најјачи банкарски посао. Ви не дајете ништа банци, банка даје вама.А то је невиђена реклама за банку. Тај посао је могао да се повери Поштанској штедионици која је 100% у државном власништву и која има пословнице готово у сваком селу, али није. Да не говорим о пословном простору ЗОП-а који им је бесплатно уступљен на три године. А то је најбољи пословни простор који држава има и Србији. Све то пише у нашем извештају.
Верица Бараћ каже да ти који такве ствари раде у Србији добро знају да овде не постоји правосуђе и тужилаштво и да УПОБОК истражује само оно што му влада наложи.
- Где постоји држава - пита Верица Бараћ - где можете да купите част, диплому, звамње..Тиме се поништава све што је цивилизацијска вредност. Никада нам није оспорен ни један навод у извештају. Али смо све што смо радили и истраживали увек долазили до, малтене, једне те исте групе људи. Зато је Србија данас елдорадо за такав бизнис. Где има, молим вас, да неко испусти воду, а после вам увезе струју и ништа ну не буде. Не може неко ко ради јавни посао јавно да не одговара. Али у Србији може. Наш Савет нема ограничен мандат. Зато ћемо радити док нас влада не укине. Наши планови за ову годину су да пратимо примену антикорупцијских прописа, јер заиста желимо да помогнемо влади, да се закон за борбу против корупције донесе. Јер корупција мора да буде кажњива и не сме да буде исплатива. Али то је тест да ли имамо или немамо државу.
А кад не буде Савета и борбе против корупције?
- Биће мушкатли чије гајење ми изузетно иде од руке. Јер што смо ближе Европи то уже корупције је све краће и све се више затеже. Али и мушкатле су добар избор. Бар за мене.

Продајни кутак

knjiga-osina-celija