boban-gajic

Помозите својим прилогом:

Belarusian Chinese (Traditional) English French German Greek Russian

gazeta

Видео клипови

Video klipovi

Петак последњи дан у месецу августа године 2018-е. Нас негде десетак. Имали смо најбољу намеру, да помогнемо Сими Спасићу, једном дивном и пре свега несрећном човеку, који је током бројних ратова у бившој Југославији и на Косову и Метохији изгубио, између осталих, два рођена брата. Чувар је спомен собе о НАТО жртвама и жртвама албанског терора. Спомен соба, на 20. спрату зграде Београђанка, уместо да постоји музеј српских жртава(?!). Али то је неко друго питање. Зар не?!

Сима Спасић, шта год мислили о њему или знали или не знали о њему, дао је себи у завет да се бори за чување сећања на све погинуле, убијене, отете... Страшна је та спомен соба. Страшна зато што је празна и нико је не посећује од живих. Или бар ретко.

Мала дигресија, знам.

Тог дана изашли смо да спречимо шепурење страних плаћеника. Људи за које се зна да примају паре страних служби за подривање и даље уништавање и понижавање Србије.

Наша питања су била једноставна: „Саша Јанковићу, зашто је убијен Предраг Гојковић из твог пиштоља?“, „Саша Јанковићу, зашто тражиш столицу за лажну државу Косово у УН?“

Стајали смо мирно, једини наш чин агресије састојао се у томе да овим полтронима не дозволимо да прођу. Да не иду даље.

Успели су да пробију, тамо где сам ја стајала, на споју два транспарента.

Лично Саша Јанковић и његово обезбеђење су кренули на мене. Чак и да сам кошаркашица, ја сам жена и то није лепо. А нисам кошаркашица. Ситна сам, имам мање од 45 килограма, а Саша Јанковић није ситан човек. Његово „карирано“ и „црно“ обезбеђење има сваки бар три пута више кила од мене. Али они су искусни. Инструирани, да ли се тако каже(?) од страних служби. Прошли су курсеве за уличну политичку борбу. Ми нисмо. Ми смо дошли зато што нас вређа да такви као Саша Јанковић представљају „елиту“. Видели су, након краћег договора, где је  најлакше проћи. Ја сам се борила колико сам могла. Ја им се извињавам на томе. Моје намере су моји идеали, њихове намере имају сатницу и коштају. Моје не коштају, али зато вреде.

И тако...Они су прошли и започели свој скуп изокренутих схватања. Покушали су да нас оптуже да смо „сендвичари“?! Каква глупост, извините на изразу. Али заиста је смешно. Да смо од тих, па било би нас више од десет. Зар не?!

Е тек сад почиње нешто што никада нисам имала прилике да видим уживо или доживим. Та екипа око Саше Јанковића, добро обучена и организована, са тачно одређеним улогама ко шта треба да ради и ко кога треба да „обрађује“ и на који начин(!). Језиво.

Најгоре су биле те „жене“ из њихових редова. Такву агресију тешко је објаснити. А паметно користе жене, жену не смеш да удариш, не на таквим скуповима, накоје већином долазе мушкарци. А оне су јако добро научене како да изазову реакцију, да „избаце из такта“. Дувају у пиштаљке поред увета или у лице неких од нас који покушавамо да кажемо своје мишљење, своје неслагање са „овим“, да ли је издајник права реч(?), Сашом Јанковићем.

Други држе телефоне и глуме „новинаре“ (вероватно су успут завршили убрзани курс за ту делатност), држе телефоне, као снимају, као то треба некога да заплаши, и постављају дегенерична питања у недоглед. Једна таква, да кажемо, личност (personality оr subject, на енгелском), предпостављам женског пола, глумећи новинара, салетела ме је са идотским питањима типа: Можете ли да ми објасните, ви сте жена и подржавате осведоченог силоватеља(?), то је социолошки феномен, да ли би сте хтели да ми објасните то, да ми дате интервју?“; Не каже који силоватељ, не објасни своје питање, не знам о чему прича(?). Чак и не пита да ли хоћу да ме интервјуише, ја морам да пристанем на то, зар не?! Ја јој одговарам: „Ко сте Ви, не знам шта бих причала са Вама“; И даље: „ Ја не причам са сваким, ја причам са ким ја хоћу, а са тобом не желим да причам.“ Поставља исто питање бар још три или четири пута. Класично увежбано ментално притискање да се изазове реакција или инцидент. На шта ја реагујем људски (унапред се извињавам на изразима) „ Одби“, „Одјеби“, „ Склони ми се“, „Нећу да те слушам“.

Ја нисам обучена за такве ствари, „она“ јесте.

Схватила сам да пред собом имам злу и порочну особу у чије сам очи добро погледала тог дана. То су такве очи у које више не желим да гледам.

И зато ћу наставити да се борим.

Обратила сам се полицајцима, којих је било доста, што у цивилу, што у униформи, да ми склоне „ову особу“ која ме малтретира. Након више мојих повика и помоћи мојих пријатеља с којима сам била на скупу, коначно се удаљила.

Знам да се смејала. Касније, после неког времена. Са човеком којег ћу описати као         „карирано“ обезбеђење. Не знам чему. Сигурна сам, ничем лепом. Додуше, то није био леп дан. То је био један од оних дана када неко помери камен са улаза пећине и пусти“међеде“ напоље; или подигне камен и уједе га шкорпија.

И даље не знам шта је хтела да ме пита. „Она“ која је дошла уз Сашу Јанковића који подржава лажну „државу Косово“ и све оне који су је створили, а који ЈЕСУ осведочени силоватељи.

Е то је социолошки феномен.

Ужасне ствари су се дешавале тог дана. Имали су професионално обезбеђење, ишли су на то да њих по петоро, шесторо, па чак и десеторо окруже једног од наших. Наизменично свакогнили сконцентрисано на оног најборбенијег. Изузетно искусно су ишли на то да изазову реакцију, конфликт. Веома перфидне методе, од благог гурања, наравно, трудили су се да не дође до видљивог физичкиг додира, преко вербалног вршења притиска уз увредљиве и гнусне изјаве,које су се трудили да буду снимљене, па до тога да су жене које су биле у њиховом тиму вршиле физичке насртаје, нападале агресивније, гребале...Ишли су на то да неког од мушкараца избаце из такта, да изгуби самоконтролу и удари неку од жена. Каква би то била посластица за њих!

Лакоје могло доћи до катастрофе тог дана. Они су то и желели. Ипак, било смо психички супериорнији и нисмо дозволили да нас понесе њихова злоба и њихова спремност у врхунској перфидности, у добро осмишљеној представи.

Тог дана, 31. 08. 2018. дошла сам и дошли смо да подржимо Српску десницу, једну родољубиву организацију, састављену од правих људи. Оних који се боре када је најтеже, када је најбитније.

Тог дана, тај социолошки феномен познат као: „примамо паре за ово што радимо, а правимо се да се боримо за идеале“,  био је колико толико осујећен. Али они ће се вратити. Ми ћемо их чекати и бићемо све спремнији.

А да...

Питања остају.

Али ја бих поставила једно ново.

Саша Јанковићу, колико ти је заиста тешко у твом стану у Бечу док, врло вероватно конзумираш опојна средства, а моје мишљење да јеси „био на нечему“ 31.08. 2018. испред Председништва Србије. Твоје зајапурено лице, лудачки поглед и неконтролисане реакције мени су биле нешто тако језиво. Ја се извињавам, можда и ниси ништа користио, али то је још страшније, јер у том случају оно је било твоје право лице.

Питамо те, Саша Јанковићу: Ко те плаћа и колико заиста бринеш о Србији(?).

Или је све фол...

Или је све „rijality shou“...

 

 

Ивана Васић

дипломирани археолог

Потпредседник Српског Народног Фронта-СНФ

Повереник Српске деснице за општину Раковица

Продајни кутак

knjiga-osina-celija